Pustio me je da vidim drugu stranu sporta

Dvanaestog dana marta Srbija se seća streljanog prvog demokratskog premijera Zorana Đinđića, a meni je tog dana u glavi još jedan čovek.

Sećam se, subota beše. Pre devet godina. Vraćao sam se sa posla i ušavši u stan, koji je bio tako koncipiran da ako se sa vrata okrenete desno odmah vidite televizor, ugledao sliku dobro poznatog lika i čuo glas kolege Ace Stojanovića. Posle nekoliko sekundi do mozga mi je stiglo da je preminuo tokom utakmice.

Pozvao sam neke prijatelje i proverio. Istina. U tom momentu bio je trener Timoka iz Zaječara i umro je na putu od svlačionice do klupe, u poluvremenu prijateljske utakmice.

Upoznao sam ga krajem osamdesetih godina prošlog veka. U Kanjiži, gde sam išao na lečenje, a on sa Proleterom iz Zrenjanina (koji danas ne postoji na mapi) dolazio na pripreme. Dva puta godišnje. Prvo kao pomoćnik Toše Manojlovića i Rake Draškovića, a zatim i kao prvi trener.

Bio sam klinac i kupio ga valjda time što sam znao da nabrojim sve klubove protiv kojih se tada takmičio, pamtio sam koja je utakmica kako prošla… On me je prvi od svih sportista i trenera, a znam ih mnogo, pustio da pratim kako tim funkcioniše iznutra. Da vidim kako se ponaša prema pojedincima, kako prema grupi, na koji način se bira lider… Sve to sam naučio od njega.

Ne pamtim ga kao centarfora, malo sam se kasnije rodio ako je to opravdanje, ali sam slušao i gledao kako je Darka Kovačevića terao da sa metar – dva pogađa prazan gol. Bilo mi je čudno, pitah ga zašto, a on me pecnuo rečenicom:

“Koliko dugo pratiš sport? Pričaš sa mnom, a još nisi ukapirao da je navika najbitnija! Neka da gol, stiče rutinu”.

Neću da pričam o dešavanjima u kojima sam bio njegova pomoć u rešavanju problema unutar tima. Iako je znao da mu nikada nisam rekao šta fudbaleri pričaju o njemu ili njima preneo šta on govori o njima. Pamtiću koliko smo puta igrali karte, koliko se radovao kada sa Proleterom ili kulskim Hajdukom iznenadi Partizan ili Zvezdu, pa čeka da ga pozovem, da me podseti da nije navijački, već da kao trener najviše voli fudbalere koje trenira.

Žarko Soldo je zbog svega što sam napisao, a još više zbog onoga što ostade u meni bio vrunski trener i fantastičan čovek.