Srbija je imala Slobu. Od kraja osamdesetih pa do pred kraj 2000. većina ga je volela. Znala su ga deca, mame, tate, bake, deke. Stariji su kasnije, promenili mišljenje o njemu, pa su ga u grob pod lipom u dvorištu kuće u rodnom Požarevcu, u većini ispratili sa otklonom od apsolutizma kojim je vladao Srbijom.
Ovaj tekst nije posvećen bivšem predsedniku, jer moj Slobodan Milošević nije pod lipom, On se i dalje bori na beogradskom Petlovom brdu i svaki put kada neko pomene Miloševića ja se setim njega. Kolege, sportskog novinara, kog sam upoznao pre više od jedne decenije, kada je jednog jutra ušao u redakciju Pravde, u kojoj sam tada bio deo sportske rubrike.
Dobroćudni Hercegovac, poreklom iz Trebinja, sa radošću je sa nama počeo da radi. Već posle mesec dana postalo je jasno, da generacijski jaz neće biti prepreka ne samo da radi, već i da sa nama ide na pivo i okupljanja sličnog tipa.
Čuo sam ga nedavno, jer mi je on jedna od spona sa pokojnim fudbalskim trenerom Radomirom Antićem. Imali su lep odnos i vrlo često sam prisustvovao razgovorima, koje je Sloba, više telefonski imao sa Misterom. Stara škola, lisac, imao je uvek strpljenja da sačeka momenat i sagovornika smireno navede ka temi koja mu je potrebna.
Setih se tada i kako je radio feljton o Dragoslavu Šekularcu. Urednik je bio Zvonko Pešić. Dobar čovek, vojnik, naviknut na pravila, disciplinu, ostao je zapanjen kada je od Slobe dobio tekst bez naslova i opreme neophodne za štampu, Kao da i sada sa drugog kraja redakcije čujem:
“Nemoj me prčit’ daj neki naslov. Ja Nenadu tako ostavim, on to sve uradi, šta me je.eš”, odgovori Sloba, Zvonku, dok svi okolo padamo sa stolica.
Ovaj dolazi do mene, jer i dalje u neverici, hoće da proeveri da li je naš Sloba izmislio način da se izvuče i bez reči se vojnički okreće i odlazi kada sam mu rekao da ga nije slagao. Bio je to sjajan tandem i feljton, koji mi je žao što nisam sačuvao.
Jednako, kao što mi je žao što Slobu, kao i ostale kolege iz tog vremena retko viđam, pa nemam priliku da kao nekad neplanski i bez akreditacije uđem na derbi ili slušam o njegovoj ženi i situaciji u kojoj je, dok gospođa nije bila tu, podgrevajući sarmu umalo zapalio stan.
Moram još koje pivo da popijem sa njim i da mu, kao kada se pojavi na vratima redakcije, zapevam:
“Slobodane, Slobodane, naše rosno cveće,
Srbija te, Srbija te, zaboravit’ neće.”
Leave a Reply