Možda ima boljih, možda ih tek bude, ali takva persona, se roditi neće. Da uopšte ne bude presudno da li volite fudbal ili sport. Njega ste znali. I svako ga je pamtio, po svom.
Neko po ruci Šiltonu, drugi po slalomu protiv Engleza.
Biće onih što zbore o Napoliju, golu Diki i aplauzima pune beogradske Marakane…
… ovde i onih, koji će na pomen Dijega Maradona, zaplakati. Da.
Prošlo je trideset godina. Tomislav Ivković mu je, jedini na svetu, odbranio dva penala. Taj drugi, nas sa prostora bivše zemlje i danas baca u očaj. A promašio je. Zapravo, Ivković je uhvatio “živu” loptu. Jugoslavija je u četvrtfinalu Svetskog prvenstva u Italiji ispala od Argentine, zemlja se potom raspala.
Koliko beše neopterećen slavom, neka vam dočara priča koju odavno čuh, iz usta košarkog trenera Božidara Maljkovića. Kada je čuo da je Maradona u avionu, njegov učitelj, olimpijski šampion Ranko Žeravica ga je poslao da za njegove sinove Dušana i Gorana zatraži autogram. Dok je pisao posveti, Dijego je pitao za koga je? Maljko tvrdi, da je čuvši, Maradona ustao, stao mirno i uz reči: “On je Bog u Argentini”, zamolio da ga odvede do Ranka, koji je ranije, pre tog događaja bio selektor košarkaša zemlje koju je El Pibe proslavio.
Za šest decenija života, prošao je svašta. Borio se sa kokainom, alkoholom, ali je bio harizmatičan. Gde god se pojavi pravio je lom, dizao atmosferu, svi su želeli makar da sa njim budu na istom mestu.
Odabrao je da ode na dan kada su i Džordž Best i Fidel Kastro. Ali se o njima nikada nije i neće pričati kao o Dijegu Maradoni, majstoru fudbala.
Leave a Reply