Cecin gusti sok, Stanina penzija i Slobina knjiga

Stresao sam se u momentu kada je kolega Goran Anđelković poslao fotografije sa Instagram naloga Stane Vuković napisavši da je prošlo 30 godina od srebrne medalje rukometašica na Svetskom prvenstvu u Seulu.

Ej! Tri decenije. Mnogo. A sećam se kao danas. Bilo je veče, tri godine ranije, kada me je mama kroz hodnik Banje u Kanjiži povela do sobe u kojoj su bile okupljene sve rukometašice. Trebalo je da se zahvalim.

Ne sećam se kako sam to izveo, ali znam razlog. Nekako u to vreme počeo sam da hodam samostalno. Kružeći svakoga dana po prizemlju Banje od sale za kinezi terapiju, pored lekarskih ordinacija, recepcije i kancelarija administracije, do službenog ulaza u salu iz koje sam kretao, susretao sam rukometašice, koje su išle ili se vraćale sa treninga.

Posle nekoliko dana našeg mimoilaženja po hodnicima, Ceca Kitić mi je prišla i na okrugli stakleni sto u holu spustila gusti sok. Ne znam šta mi je govorila, ali od tog dana, sve dok su bile tu, ja sam od Cece i ostalih dobio po nekoliko flašica soka. Svakoga dana.

Nisam tada mogao znati šta život planira. Cecu sam, jednom ili dva puta video u Subotici i ostajao iznenađen što me se seća. Sve do kraja prošloga veka, kada sam stigao u Beograd.

Upoznao sam tada, koleginicu, sportskog novinara po imenu Stana Vuković. Dugo mi je trebalo da otkrijem da je i ona bila deo te reprezentacije. Pričali smo kasnije, mnogo o tome, šalili se kada je dobila nacionalno priznanje, da je mlada za penziju.

I sad se sećam kako kolegi foto-reporteru Miroslavu Todoroviću i meni na to odgovara:

“A 110 puta ” Hej, Sloveni”, ‘alo bre”.

Druženje sa Cecom i Stanom trajalo je i kasnije. Cecu sam, na nagovor od nedavno pokojnog kolege Slobodana Miloševića, moje treće veze sa tim timom, zamolio da radi kolumnu za vreme Svetskog prvenstva u Beogradu. Da je Sloba živ, ja bih vam o Seulu više napisao. Ovako, moram da pronađem knjigu “Đerdan od sedam bisera” i proverim šta je o toj i ostalim planetarnim medaljama zabeležio.

Pošto onog gustog soka više nema, odoh, da za to vreme, Cecu, Stanu, tu veliku reprezentaciju i kolege Srđana Kneževića i Slobu Miloševića popijem belo vino.