Ovaj tekst govori o bicikli. Znam, ako se prevarite i slučajno kliknete na link koji vodi do sadržaja zapitaćete se zašto uopšte pišem o bickli?
Zato što to nije obična bicikla, nije jedna od nekoliko desetina koliko ih vidite svakoga dana, dok ispunjavate raspored obaveza, koje ste odabrali sami ili vam ih je namentnuo neko drugi. Ovo je priča o posebnom prevoznom sredstvu, koje je prilično doprinelo da danas budem to što jesam. O bicikli, koja je sa mnom krstarila za vreme školovanja i novinarskih početaka.
Sećam se u prvom razredu u subotičkom Partizanu, koji je kasnije prodat nekim Nemcima, napravljena mi je unikatna bicikla sa četiri točka (tri velika bila su od pozadi), sa kojom sam mogao da odem do škole ili gde sam već želeo.
Vrlo brzo sam savladao tehnniku balansiranja, koja nije laka, jer su dva zadnja točka sa strane nekoliko centimetara odvojena od zemlje u odnosu na najveći srednji, tako da čim se malo zanesete u stranu padate bez pardona. Kasnije su mnogi tvrdili kako sa te i takve bicikle nema šanse da padnete, a kada su pokušali zadržali su se na sicu i pedalama ne duže od minuta.
Tom i takvom biciklom, prokrstario sam rodnu Suboticu i njenu bližu okolinu po nekoliko puta. Ljudi su me po njoj prepoznavali, ranije nego što su znali da čitaju moje tekstove u novinama, stranci me čak i slikali kao atrakciju.
Prošli smo zajedno školu, utakmice, izlaske… Iz noćnih provoda uvek sam se vraćao nepovređen, što je bio vrlo jak, čak neoboriv dokaz da nisam pio više nego što sam mogao da podnesem!
Jednom su mi je i ukrali. Ispred redakcije Subotičkih novina, nedaleko od spomenika Ivanu Sariću, unutra u zgradi stajala je dok sam gore pisao neke tekstove i čekao da idemo na bazen. Sestra mi je donela pare ili ne znam šta, da bi me onako sa osmehom pitala:
“Pa kako ćeš kad ti nema bicikle?”
Mislio sam da se šali, ali nakon nekoliko minuta bilo mi je jasno da je govorila istinu. Posle nekoliko dana bicikla, koja je od prvog nastanka pa do našeg konačnog rastanka, uglavnom zbog mog odrastanja, tri puta menjala veličinu, ne i izgled, je pronađena i u ne baš ispravnom stanju vraćena. Posle nekoliko dana, kada je dobar deo grada znao šta se desilo, bila je ponovo u funkciji i ispunjavala osnovnu namenu.
Kada sam se zbog studija i kasnije posla nešto posle bombardovanja 1999. godine preselio u Beograd bicikla i ja retko smo se družili. Sve do sada dok slučajno krečući na susret sa kolegom Nikolom Stanticem nisam saznao da ona nije u podrumu već je data nekoj ženi, kojoj su trebali delovi. Dakle, rashodovana.
U spomen na biciklu (koja je u odnosu na ovu sa slike imala jedan točak više pozadi) i jedan deo mog života napisao sam ovaj tekst, koji ne može da se peva, kao prave ode, ali vam je nadam se dočarao koliko mi je ta vrsta prevoza pomogla u životu.
Leave a Reply