Hladno veče, pljusak i Mitrin gest koji se pamti

Godine 2012. septembarski dan beše sunčan, te odlučih da na posao krenem lagano obučen. U majici kratkih rukava, pantalonama nešto ispod kolena i sandalama. Nije modni, ali za dalji tok priče, detalj koji pominjem je veoma važan.

Neplanirano, kao i mnogo puta ranije, a i kasnije, po završetku posla svratili smo na piće u čuvenu Lastu. Malu kafanicu odmah do Crkve Svetog Marka, koju je držao naš drug Boki.

Priči nikad kraja. Društvo se razišlo u večernjim satima. Više nije toplo. Sprema se nevreme. Da bih predupredio hladnoću šetam duž tramvajskog stajališta i čekam “šesticu”. Iz nekog razloga prevoza nema, a vreme se menja brzinom munje. Na zimu, koju podnosim uz šetanje i cvokot, počinje pljusak! Jak i hladan. Sve manje se vidi, a ja, sam na stanici sve brže koračam sa kraja na kraj stajališta.

U jednom momentu iza sebe čujem glas. Samo kratko:

“Zdravo.”

“Zdravo“, uzvratih pozdrav, nepoznatoj devojci, dok ona iznad naših glava postavlja kišobran.

“Mitra, drago mi je“, predstavi se.

“Nenad, hvala ti,” odgovaram sa osmehom.

“Živim u zgradi iznad, videla sam da kisneš i donela ti kišobran” , kazala je ostavivši me bez reči.

Neobavezno smo ćaskali nekoliko minuta. Došao je tramvaj. Ušao sam. Otišao, pogledom prateći Mitru do ulaza zgrade u kojoj danas ne živi. Mnogo puta kasnije javljao sam joj se sa stanice, zahvalivši na gestu, koji nikad neću zaboraviti. Kao ni nju, ni hladno veče tog, 19. septembra 2012. godine.