Danima slušam, kako su đaci neke osnovne škole, potpisali peticiju da se njihova drugarica izbaci iz razreda i škole, jer je bolesna?! Nisam zbog gomile vesti kojima sam se bavio, pročitao ništa o tome, a onda – šok!
Ta priča dešava se u mojoj Subotici, u Osnovnoj školi “Ivan Goran Kovačić”! U onom istom gradu, u kom sam uz samo jednu raspravu sa doktorkom u Dečijem dispanzeru, kao osoba, koja od rođenja boluje od Cerebralne paralize, završio Osnovnu školu “Jovan Mikić” i Ekonomsku srednju školu “Bosa Milićević”!
Dok razmišljam kroz šta prolazi devojčica i njena porodica, pitam se da li su moji drugari iz obe škole i oba razreda, iz drugog sveta? Posebno mislim na one iz osmogodišnje škole, jer tu smo ipak bili mala deca, koja nisu imala pojma o tome, šta ih je snašlo i kako da se ponašaju. Ni oni sa mnom, a ni ja sa njima.
Ali koliko znam nikada im nije palo napamet da me izbace iz razreda?! Naprotiv! Nikada im nije palo napamet, da me izopšte iz nečega što se organizuje, od rođendana, do žurki, koje smo prvi put pravili kada smo imali godina koliko danas imaju deca, koja koriste moderne tehnologije, da bi napakostila devojčici, koja nije kriva što ima bolest koju ima.
Nikada nisam, a kako nedavno čuh, ni Ivana, Elvira, Biljana, Deni, Kiki, Monja, Stole i svi ostali nisu zaboravili kada sam im u drugom ili trećem razredu, dakle, pre 25 i više godina, dva školska časa pričao o tome, kako sam se osećao kada sam napravio prve korake i kada su sve devojčice plakale! Ili kada mi je Deni donosio domaći, jer, zbog boginja tri nedelje nisam išao u školu… A bili smo pred malom maturom.
Da ne zaboravite, to su moji drugari iz razreda!
O tome kako se moja drugarica iz klupe Ivana, osećala kada je došao Žare (i zbog mene se u sedmom razredu nije vratio u školu iz koje je došao!) i razdvojio nas posle pet godina sedenja u istoj klupi, mogu roman da napišem. I danas pamtim taj pogled i besno pitanje:
“Ostavićeš me zbog ovog?”
Mesec dana ponašala se prema meni kao da ne postojim. Ali nikada joj nije palo na pamet da mi se “sveti” na neki drugi način. I danas se volimo i pazimo kao i tada, a Žare, je ostao deo našeg društva i na naše proslave dolazi rađe, nego kod drugara iz prve škole!
Srednja škola… Posebna priča. Razred je brojan, jer su neprekidno u njega dolazile izbeglice iz Hrvatske i Bosne, a nas dečaka svega 12. E, od nas 12, deset je izlazilo svake subote – u drugu kafanu. I danas se priča, kako smo menjali kafane, bežali, jer smo, gle čuda u najskupljoj od njih, slučajno razbili bokal, koji sam sklonio u žardinjeru, da nas konobar “ne odere”…
Da vas podsetim, to su moji drugari iz razreda!
Da se razumemo. Bilo je nestašluka. Tu i tamo je neko pokušao da bude vickastiji, da mi pokaže da se razlikujemo. Tada su reagovali učiteljica Etuška Juhas i nastavnici pre svih Đerđ Boroš, Veselin – Veco Šarčević i direktor škole Boško Maravić ili u srednjoj Stojan Turanov, Valerija Vukašinović, Željka Cvijan, Natalija Dragović…
A žalio sam se samo jednom, kada mi je nastavnica, prezivala se Bakoš, u osnovnoj dala “keca” iz muzičkog, a imao sam povredu prsta i nisam mogao da sviram!
Branili su me oni – moji drugari iz razreda!
Danas nema potrebe za tim. Sada se nažalost, nalazimo na društvenim mrežama i retko, kao pre nekoliko meseci, kao nekada, zauzmemo i zajedno sa učiteljicom, iste noći zatvorimo, dve kafane u gradu.
Jer, mi smo drugari iz razreda i ne umemo drugačije!
A deca, koja danas rade, to što rade u “Goranu”, u kojem sam takođe imao mnogo drugara, jer se tamo kada sam počinjao novinarsku karijeru, igrala dobra košarka, neka pokušaju da razumeju kakvu priliku imaju. Da budu veliki ljudi, drugari, koji će pomoći drugarici da ostane deo grupe i nastavi da ređa dobre ocene. Jednog dana, biće ponosni na sebe, kao što sam ja sada na sve drugove iz detinjstva!
I biće ono što ovog časa i nisu – drugari iz razreda!
Leave a Reply