Nije ovo ona roditeljska, u kojoj se čeka sazrevanje. Ova rečenica, više je plod sećanja i žala za detinjstvom, koje me sve češće obuhvati.
Tako je bilo i sada, kada sam prvi put ove godine boravio u Subotici. Posle dugo vremena, u rodni grad otišao sam sa Aleksom, koji je na moje iznenađenje poneo patike za košarku, kako bi tokom vikenda išao na teren ispred zgrade i vežbao šut.
Upravo taj teren u blizini Ekonomskog fakulteta i Studentskog doma “Bosa Milićević” je povod za ovaj tekst. Kada sam bio dete, nije ga bilo u obliku u kojem sada postoji. Bio je samo jedan rukometni betonski teren (manjiih dimenzija) sa dva najpre. drvena, a kasnije metalna gola, koja nisu bila pričvršćena na dnu, pa su se često ljuljala i srećom retko padala.
Danas ih ima više. A nekad na tom jednom terenu, ja sam učio kako se golmani bacaju, hvatao lopte u ledu, sudarao se sa drugarima, a broj ogrebotina i modrica nije se mogao prebrojati.
Nama nije trebalo ništa drugo. Bilo je dovoljno izaći na teren, viknuti Saša, Dejo, Alene, Marko, Siniša Zoki, Željko…, neko bi već izašao napolje i polako bi se skupljali. Sa svih strana i za nekoliko minuta, bilo nas je dovoljno da igramo fudbal na dva gola.
Dejan Maravić, čiji je otac Mile bio poznati prvoligaški sudija u SFR Jugoslaviji, bio je jedan od nadarenijih fudbalera u generaciji i često je na terenu znao da vežba “slobodnjake”. Nekada “pod budnim okom” za nas u tom momentu Spartakove zvezde Zorana Kuntića, kasnijeg učesnika Lige šampiona sa ekipom mađarskog Ferencvaroša, koji je bio samo naš komšija Kunta.
Satima smo Dejan i ja znali da budemo na golu bližem dvema zgradama od po devet spratova, jer je iza tog gola bila žica koja je, osim kad pogodiš neku od rupa, sprečavala da lopta ode daleko. Nismo morali da idemo po nju. Imali smo čak i znakove, kojima mi je pokazivao kako da gurnem loptu po zemlji da bi nešto pokušao.
U vreme kada sam se spremao za studije iza tog terena, dakle, iza drugog gola, od kojeg smo bežali, jer je svaki promašaj značio odlazak u korov i traženje lopte, nikao je betonski košarkaški teren. A mi smo na basket išli do škola, tako da smo imali mnogo više staža u dvorištima od onog u učionicama. Niko nam nije govorio da treba da izađemo napolje.
Danas je sve drugačije. U subotu sam sa Aleksom i njegovim najboljim subotičkim drugom Vuletom, otišao na teren i ostao zaprepašćen. Košarkaški teren je presvučen tartanom oba koša imaju table i obruče sa mrežicom. Milina.
Duž bočne linije, sa jedne strane je klupa (mi smo sedeli na betonu, zemlji ili u najboljem slučaju kartonu), a sa druge, sprave za vežbanje sa instrukcijama kako se koriste krugovi, tvister, steper, penjalica…
Fudbalski teren je posebna priča. Ograđen sa svih strana, prekirven veštačkom podlogom, sjajno iscrtan, sa mrežama na oba gola! Zaključava se, jer su navodno psi ulazili i vršili nuždu.
Nema dakle, više betona, rupa na žici, korova, ali nema ni studenata, kao što ih je tada bilo. Na tom terenu nekada bilo je i fudbalera, koji su kao recimo Esad Brkić stigli i do prve lige. A ni dece, kao nekad.
Leave a Reply