Društvene mreže ponekad znaju da bole. Tako su me setile da je pre godinu dana sa ovog sveta, valjda na neko bolje mesto otišao Negovan Petrić, fizioterapeut, koji me je pre tri decenije obučio za samostalan hod.
Čitavu godinu, kada mislim o Bati, žao mi je što nisam bio više u kontaktu sa njim. Setim se toga, i kada tu i tamo trolejbusom prođem kraj Ortopedske klinike na Banjici u kojoj me je doktor Minić operisao i iz koje sam otišao na dalje lečenje u Kanjižu.
Nikada neću zaboraviti prvi susret sa Batom. Sedeo sam na zelenoj fotelji ispred sale za Kinezi terapiju, sećam se, bila je druga u dugom nizu, tata mi je nešto pričao, kada je naišao mršav čovek sa brkovima. Bele klompe, teget pantalone i bela košulja, koju ću mu kasnije redovno skidati i oblačiti na sebe. Predstavio se, i tata mu je, između ostalog, rekao da od kada sam operisan ne smem da stanem na tlo.
Nisam smeo zaista. Znam da sam normalno stajao na noge onome ko me je recimo, vodio do toaleta, ali na pločice, pod ili stepenice, šanse nije bilo! Možda i zato, danas, razumem ljude, koji mi kažu da se plaše svega i svačega.
Bata je mirno saslušao ono što mu je ćale ispričao, sve vreme čučeći i gledajući me u oči. Ne znam šta je u njima tog momenta mogao da vidi, ali sam sto odsto siguran da je stavljajući svoj prst na moj nos rekao: “Kod mene ćeš da staneš!”
Na pitanje da li sam mu verovao, ne mogu sa preciznošću da odgovorim, ne sećam se. Ali smo počeli da vežbamo. Svakoga dana po nekoliko sati. Imao sam jake bolove, čak su Bata i mama kontaktirali doktora, da pitaju šta da rade? Kada je posle nekog vremena sve došlo na svoje, saznali smo da je doktor preminuo. Nikada nije saznao da je sa mnom sve u redu.
Bata i ja radili smo 13 meseci neprekidno, o čemu sam vam već pisao. Nije mu bilo lako. Borio se ne samo sa mnom i mojim negodovanjem, već i sa sobom, svojim i suzama moje majke Slavice. Dešavalo se da i ostali pacijenti tužno nas gledajući pitaju kako mu nije žao?
Jednom prilikom, već sam bio studet, došao sam u Banju kod doktora Nađa, da mi napiše mišljenje o potrebi nastavka lečenja, koje mi je trebalo za fakultet. Bata nije radio kao terapeut, bio je u marketingu. Ušao sam, odmah sa vrata, prvo njemu da se javim. Seo sam, kao i uvek, pitao me je kako idu studije (a znao je da je sve OK, raspitivao se), kako je mama podnela tatinu smrt i ne znam šta sve? Došli smo i do naših ranijih susreta, vežbi, kada mi je rekao:
“Znao sam da te je bolelo, malo iz straha, a malo stvarno. Moralo je. Znaš koliko i šta smo radili, gde si sada, a gde si bio pre…”
Da znam. Da hodam samostalno, da se još nije pojavilo mesto na koje nisam stigao, da me danas ništa ne boli… To je najveći dokaz da je Bata bio u pravu.
Nadam se da mi nije zamerio što se poslednjih godina nismo čuli. Što mu nisam rekao mnogo toga… Na osnovu onoga što jesam, znao je koliko je njegovo mesto u mom životu važno. Zauvek!
Leave a Reply