Verovatno iz navike, tek većinu vremena na poslu provedem slušajući muziku ili gledajući video snimke potrebne za tekstove koje pišem.
Pre nekoliko dana mi je posle jednog video snimka, sam od sebe u ušima bio glas Željka Obradovića. Iz anfiteatra SPENS u Novom Sadu, posle poraza od Francuske (71:74) i ispadanja sa Evrobasketa, pre 11 godina, baš na dan današnji.
Radio sam tada, za danas ugašenu subotičku Super TV i zajedno sa snimateljem Daliborom Ivoševićem tih dana slao sijaset priloga koje su Nataša Filipović i Žika Savin emitovali u specijalnoj emisiji, svako veče oko 23 sata. Počeli smo da snimamo mnogo ranije u Vršcu, Beogradu, Novom Sadu, jedini grad koji fizički nismo posetili a da je imao veze sa Evrobasketom bila je Podgorica.
Slušam, Obadovićev monolog i kroz glavu prolaze slike. Tri dana ranije pričao sam sa njim i bar javno bio je siguran da će ekipa igrati sve bolje, a vrhunac dostići u Beogradu. Veče pred duel sa Francuskom sa Daliborom sam otišao do hotela “Park” da snimimo izjave Francuza. Dok smo čekali selektora Kloda Beržoa, zamolio sam nekada španskog selektora Havijera Imbrodu, koji nas je pobedio tri godine ranije u Indijanapolisu, da u kameru kaže stav o košarci u prvom delu šampionata.
Klod je sišao Dalibor mu je prišao, snimili smo izjavu i ja sam prokomentarisao da ima dobru jaknu. Rekao mi je, ako pobedimo, dabićeš je, na šta sam se nasmejao i odgovorio da Srbija kući ne gubi kad je važno.
Sutradan smo rano bili u Novom Sadu. Sve je bilo normalno. Pred sam meč, ponovo smo svratili u hotel i sećam se da sam u holu video Željka vrlo zamišljenog. Prišao sam pozdravio ga, poželeo sreću i izašao napolje. I kada je ušao u autobus Obradović i većina tima je ćutala. To mi se nije dopalo. Pred sam silazak na teren kolegi Vladi Mijaljeviću sam se požalio da mi je muka. Rekao je samo:
„Za ovo su se spremali dva meseca, dobićemo“.
Kako je utakmica tekla znate, konačan ishod je kao kulu od karata srušio snove o zlatu i pokazao da 11. mesto godinu dana ranije na Igrama u Atini ima mnogo dublje korene.
Popeli smo se gore, ko je kako mogao od šoka i čekali Željka. Dok se on nije pojavio ja sam završio uključenje u program, a sada mi je nešto drugo palo na pamet. Kada sam ga video kako ulazi znao sam da će reći mnogo toga. Pozvao sam TV, zahtevao da me uključe i samo slušaju šta govori selektor. A bilo je svega. Nažalost, organizator me nije razumeo, pa je Daliborovo provlačenje iza i kroz reklame, ostalo bez rezultata. Tako da ako ste tada slučajno i gledali Super TV niste mogli da čujete moj dijalog sa selektorom.
U jednom momentu njegovog iskrenog, ali i danas mislim zakasnelog izlaganja, pitao sam ga da li je znao za dešavanja i odnose unutar tima, o kojima je govorio?
„Naravno da sam znao“, rekao je gledajući me u oči.
Sledeće i poslednje moje pitanje Obradoviću te večeri bilo je zašto nam to sada pričate?
„A šta je trebalo da radim?“, imao je kontrapitanje.
Možda da sve što je rekao tog tmurnog i kišnog 20. septembra 2005. godine, kaže koji dan ranije kada smo izgubili od Španije (70:89) i kada je malo ko od košarkaša hteo da razgovara sa novinarima. Dok je još bilo vremena za popravni, za reakciju tima, koji je igrački svakako bio kadar da se domogne zlata: Bodiroga, Tomašević, Rebrača, Jarić, Gurović, Rakočević… su znali kako se do njega stiže.
Konferencija je prošla i otišli smo da radimo dalje. U pres centru od kojeg smo se to veče opraštali, muk. Vlada Stanković šalje izveštaj i sećam se da kolegi dežurnom uredniku u redakciji kaže: Menjaj, skrati, ja sam, šokiran!“
Ni dan danas ne znam da li nas je te večeri, a bio je utorak, baš kao i danas, više pogodio poraz, Obradovićev istup (zbog kojeg su Španci i jutro posle zvali kolegu Aleksandra Miletića i tražili da im sve detaljno prevede) ili činjenica da treba izveštavati sa takmičenja u kojem nema naše reprezentacije? Ružan je, mnogo ružan osećaj.
Iako su nas Slovenci i Grci tih dana lepo zabavljali, rana iz SPENS-a i dalje peče. Ali ne zbog jakne koju, na kraju, nisam dobio.
Leave a Reply