Kao dete, ovo pitanje sam svom dedi Šandoru, ocu moga roditelja muškog, postavljao svaki put kada ga vidim, da ulazi i sa glave skida braon kožnu kapu, nalik ovima sa slike.
Deda je nažalost, umro, u 63. godini života, rak ga je odneo za tri dana. Otišao je, tiho, u snu, tačno 40 dana pre babe mi Kaće, kojoj su inače, i lekari i svi oko mene, zbog operacije tumora na mozgu, smrt predvideli još koju godinu ranije.
Pitate se, zašto, u kontstu priče o roditeljima oca, pominjem kapu? Ta kapa je trebalo da bude stvar koja će učvrstiti vezu između dede i mene i onda kada ga ne bude. Zato je važna.
A imali smo odnos vrlo jak. Ne znam da li snažniji sa njim koji me je uvek branio, prvi samog poslao u radnju ili sa babom, koja je posebno pre nego što sam prohodao uvek bila tu da uradi sve, čak i ono što sam mogao ali me je mrzelo. Pa i da me svakoga dana dva puta dnevno od zgrada kod SUP-a vodi kod baba Kate (moje prababe) u zgradu današnje Hitne pomoći nadomak subotičke Gimnazije.
Deda je, uz tatu, najveći krivac što danas volim sport. Uvek smo zajedno gledali utakmice. Navijao je za Dinamo i čim je saznao da sam rođen učlanio me je u klub navijača. Iz Zagreba mi je do punoletstva, dakle, svih 18 godina, među kojima je bilo i ratnih, stizao poklon. I dan danas, neke imam.
Uz dedu sam naučio i da čitam novine. Od poslednje strane. Dnevnik je kupovao svakoga dana. Zato je i jedna od prvih osoba, koje sam pozvao kada kao početnik nisam znao kako da saznam informaciju iz Novog Sada zvao Dnevnik i tražio, danas mog poznanika, čika Jocu Tanurdžića.
Deda Šanjika, kako su ga zvali, me je naučio i da beležim stvari. Sećam se kako me je tokom žreba za Svetsko prvenstvo u Italiji 1989. godine, kroz igru terao da zapamtim i zapišem sve grupe. Jer, možda sutra ne kupi novine.
Znao je deda, da me brani i kada se ne vidimo. Da na dan neke utakmice, kao slučajno, prepešači nekoliko stotina metara i uz čašicu rakije (voleo je da popije), sačeka početak nekog prenosa, kako bi bio siguran da me mama i tata neće pre vremena poslati u krevet.
Tako je bilo i nekoliko meseci pre nego što je umro. Nešto sam napravio i tata mi je umesto da skinem naočare, kako bi mi lupio šamar iz kategorije vaspitnih, rekao da ne mogu da gledam duel Partizana i Jugoplastike. Sreća je bila, što se sve desilo koji dan pre utakmice. Pred dedom.
Na dan utakmice, deda je došao i odveo me kod sebe… Tamo sam spavao i naravno gledao košarku. Sećam se da je komentarisao kako je Miroslav Pecarski, njegov komšija iz Mokrina, kao dete bio vrlo nestašan, a da je danas ozbiljan košarkaš, da Boža Maljković nikada ne priča sa sudijama…
Tako se kasnije ponašao i moj tata. Na isti način gledali smo i komentarisali utakmice. Nedostaje mi to danas.
Deda je umro 3. novembra devedesete. Ja sam naravno, uzeo kapu i sav važan otišao u školu. Prvog dana sam je izgubio. Ali dedu, nisam zaboravio.
Leave a Reply