Ako ih je uopšte bilo?
Ne bih da iko, a posebno ne Jelena Balašević pomisli da želim da putem imena Đoletove mlađe naslednice privučem bilo koga, ali sam čitajuči njene tekstove potaknut da ovo napišem.
Beba, koju sam zvanično upoznao, po nastanku ovog teksta, priča kako je posle nesreće tokom šetnji Novim Sadom slušala razne dosetke prolaznika, u kojima su se “najhrabriji” odvažili da istaknu kako treba da nauči da hoda.
To slušam, manje – više od kada sam samostalno prohodao. Ne znam kako, ali nikada tome nisam pridavao značaj. A znalo je, srećom baš retko i da zaboli, kada tresnem o tlo, jer mi neko “slučajno” podmetne nogu ili me namerno gurne. Nikada nisam uspeo da shvatim šta je u tome bilo tako zanimljivo i spektakularno?
Pre mnogo godina međutim, shvatio sam da sam pobedio sebe. Moja sestra Emina je našoj drugarici Dobrili htela da objasni ko je Sandra, moja drugarica, sada žena koja je sa nama išla u srednju školu, a koja nažalost ne hoda i rekla je:
“To je ona devojka iz Ekonomske što ne hoda”.
Mama je na to nezadovoljno, da ne kažem besno pitala:
“Dobro Emina, zar ne možeš da kažeš, Sandra koja je do sada napisala dve knjige (sada koliko znam ima i treću), nego tako? Kako tek pričaš o bratu?”
Tu se desilo to što je poenta ove priče, jer sam pitao:
“Baš me zanima, kako? Može ona da kaže Nenad novinar (tada sam već bio na studijama, dakle, višegodišnji štaž u Subotičkim novinama bio je iza mene), ali koliko ljudi povezuje moj lik sa prezimenom i inicijalima ispod nekog teksta? Lakše je da kaže Nenad koji teže hoda, vozi biciklu sa pomoćnim točkovima ili novinar koji teže hoda! Tako će svi odmah da znaju!”
Moja Slavica je prvo gledala zbunjeno, ali je kasnije shvatila da smo zapravo oboje u pravu. Jer, u slučaju Sandre i mene, taj hendikep se vidi, vrlo lako je uočljiv i treba ga koristiti u smislu prepoznatljivosti.
Sekretarica Mira iz redakcije Pravde u kojoj sam radio pre Kurira je znala da se smeje i pita kako možeš, kada se sagovorniku predstavim kao Neša novinar koji teže hoda, što je posebno nasmejavalo pokojnog Aca Petrovića i Mišu Lakića.
Zašto ne, odgovorio sam. Sportskih novinara sa tim nadimkom, sada se setih nekoliko, ali teže hodam samo ja i siguran sam da odmah znaju ko sam, što olakšava dalju komunikaciju.
A baš tom rečenicom, postao sam prepoznatljiv i pobedio. Sve one koji me imitiraju na ulici ili ispod tekstova koje pišem, ostrašćeno, zaslepljeno i bez argumenata leče frustracije ili komplekse pokazujući koliko smo daleko od društva kakvim se predstavljamo.
Mogao bih sada delu komentatora koji će se sami pronaći, u duhu jezika koji koriste kada vređaju nešto poručim, ali neću. I tada i sada ostaću iznad, pokazujući im mesto na kom se nikada naći neće.
Leave a Reply