Za sve vreme koliko je živela kao član naše porodice, ona mi nikada nije zamerila. Naprotiv. Iz ove perspektive gledano, imam utisak da je razumela da sam to radio nenamerno, nehotice i u želji da se igram. Sećam se, bila je dobro naučena.Tata je imao kurs za dresere i živce da pse uči osnovnim radnjama, što podrazumeva sedenje ili ležanje u mestu do pominjanja druge komande, dolazak na izgovor imena ili odlazak na mesto (u kavez), bez pogovora. To je obilato koristio, tako da je ova ženka bele boje, koja podseća na ovcu, bila u stanju da satima sedi u mestu i ne pomeri se čak i kada pada kiša, a drvo koje bi je bar malo zaklonilo, je bukvalno pola metra dalje.
Uz nju sam držeći joj se za leđa, osetio kako se hoda. Oslanjajući se na nju, što siguran sam nije bilo prijatno, pravio sam prve samostalne korake. Bila je u stanju da se ne pomera po nekoliko minuta, a da onda napravi tek mali pokret u napred. Tako pažljivo da ja ne padnem.
Ne sećam se razloga, ali ovaj “pas koji se smeje”, kako su je zvali je poklonjen jednom čoveku, koju godinu kasnije. Živela je punih 13 godina i uginula sa osmehom, na salašu nedaleko od Subotice.
Ne bih mogao da se zakunem, ali čini mi se da je sledeći pas koji je neku godinu kasnije ušao u naše živote bila bretonka Azra. Ovaj crno-beli lovački pas bio je sve samo ne miran. Znala je da trči po nekoliko kilometara, odrema i potom laje do besvesti. To je izluđivalo komšije, pa je Azra završila u Tuzli kod tatinog prijatelja Vlada Julunića, koji se posle šalio da je morao da promeni ime psu.
“Efendija (tako su se on i tata oslovljavali), morao sam da promenim ime Azri. Bolan, kako ja viknem Azra deset žena se okreće”.
Vlado je pričao da je po ponašanju psa tačno mogao da zna kada će u Tuzli iz koje je kasnije otišao za Zagreb pasti neka granata ili se dogoditi neko drugo od ratnih zala devedesetih godina.
Nakon Lusi i Azre, u našu porodicu kratko je ušetao aljaški malamut Alf. Spletom okolnosti Alf je uginuo od mačije kuge, između dve vakcinacije štenaca. Nismo stigli ni da se upoznamo.
Posle Alfa došla nam je Lea! Ženka erdel terijera odabrana u odgaivačnici iz Šapca, bila je više nego deo porodice. Toliko umiljata da joj je bilo dozvoljeno da uđe u stan i odabere jedno od dva mesta na kojima će da leži. Na ulazu u kuhinju, odakle je videla ceo stan, ispod stepeništa, što je značilo da će sigurno udariti glavu kada krene da ustane ili kad smo dobro raspoloženi pored fotelje u kojoj sam najčešće sedeo ja. O toj fotelji i stočiću kraj nje, nešto kasnije kada stignemo do Paka, poslednjeg psa, koji je bio deo mog života.
Lea je bila poslušna, umiljata, veoma privržena, šetao sam je skoro svakog dana tako što sam povodac kačio na biciklu. Krstarili smo ulicama grada toliko, da sam mogao da je pustim kad god i budem siguran da će doći do kuće. Zato mi je čudno kada pročitam da se pas stariji od šest meseci izgubi? To je nepobitan dokaz da se vlasnici nisu dovoljno šetali sa njim.
Lea, sa kojom sam kao i sa svim psima kasnije mogao i da pričam (slušala me bez pogovora i odgovora), je nažalost nesrećno stradala. Krenula je za mamom, koja je neznajući da je ona prati prešla ulicu. U momentu kada je Lea krenula da pretrčava put, naleteo je auto i udario je. Nekoliko sati kasnije preminula je od posledica pucanja srčane aorte.
Da bi smo se brže oporavili tata i mama su rešili da uzmemo novog psa. Ista rasa. Naravno i ime. Sa drugom Leom dogodovština koliko hoćeš. Recimo, nije htela da se pari u teranju pa smo čoveka koji je imao mužjaka sa najvišim ocenama danima zavitlavali da mu je ker peder. Veterinar je čak predlagao i veštačku oplodnju, na šta je Riči uz smeh prokomentarisao nešto u stilu “hranim ga, dr..ti mu neću”. Nije ni trebalo, jer je posle nekoliko pokušaja “operacija” uspela, pa smo nekoliko sedmica kasnije dobili štence.
To je međutim pokazalo da Lea ima zdravstvene probleme. Kad se oštenila, opala joj je sva dlaka. Hormonski poremećaj, koji se ponovio i naredni put. Zato je tata, rešio da je odvede na neki salaš i ostavi sa drugim psima, ali se to pokazalo kao loša odluka. Nekoliko dana kasnije, posle više od 30 kilometara hoda ćelava Lea se pojavila pred vratima i karakterističnim pokretom zuba ukazala da je gladna. Kasnije je uspešno udomljena, na drugom salašu.
Neko vreme pred moj dolazak u Beograd gde ne mogu da imam psa, pa smo Aleksi kupili papagaja Flekija, o kom se što je veći sve bolje stara, došao je Pako. Erdel terijer ovoga puta mužjak, koji je obožavao da me izliže kada se okupam i u šortsu sednem ispred vrata da sa drugarima igram karte. I legne mi na noge, da slučajno ne propusti kada ustanem. Nije bilo šanse da mu išta promakne.
Ipak, nismo se dugo družili jer se tata razboleo i bilo mu je žao da ga drži u kavezu, a ne pruža mu sve što je potrebno. Čuo sam docnije da je uredan, ošišan i da se o njemu brine neka porodica iz okoline.
Pako je bio akter priče o fotelji i stočiću. Na stočiću je stajao tanjir sa parčetom kolača. Dok sam se okrenuo da nešto uzmem Pako je odlučio da to pojede. Gledao sam ga kako ponosno žvaće i odlučio da stavim drugo parče i sednem u fotelju. Kad je krenuo ka njemu, umesto poslastice dobio je tanjir u glavu! Okrenuo se i besno otišao, ali mu nikada više nije palo na pamet da uradi nešto slično. I on i svi psi kojie smo imali učeni su da uzimaju samo od poznatih ljudi i samo ono što im se dozvoli.
Sve ovo napisao sam kako bi Neva, devojčica koju sam upoznao preko moje Dragane iz Novog Sada shvatila da i psi žive kao ljudi. I odlaze poput nas, baš kao što je i njen pas uspavan posle 18 ljudskih ili čak 116 psećih godina. Oni odlaze, a nama ostaju uspomene.
Leave a Reply