Opet me je život podsetio na to koliko je godina, događaja, ljudi ostalo iza mene. Kad sam se najmanje nadao. Iako mi je zubar Bojan Zuković pre nego što sam seo u stolicu, po ko zna koji put rekao da se u prošlosti bavio sportom, ono što je usledilo, nisam očekivao.
Dok mi je završavao intervenciju na zubu koji je strpljenjem spasao vađenja, onako usput mi reče:
”Mama mi je bila zubar u Crvenki!”
Crvenka, malo mesto u Vojvodini, čiji pomen u meni uvek izazove smeh. Ne volim Jafu, ako ste na to pomislili.
“Igrao sam rukomet kao mlad, došao do juniora i onda otišao na studije”, nastavio je Bojan.
Rukomet! Tim po meni, veoma grubim sportom u Crvenki su se bavili mnogi asovi… Bugarski, Fajfrić, Mišković, Rnić, Bojanić, Holpert, Škrbić, braća Jokić… Ne poznajem dovoljno istoriju kluba, ne zamerite ako nekoga izostavim, ali znam da su mi baš rukometaši iz tog malog mesta mnogo značili kada sam kao klinac uz liniju terena vežbao pravilan samostalan hod.
Koračao sam po raznim oblicima koje je uz bočni aut lepila moja mama Slavica, dok su oni trenirali. Drago Jovović je radio sa njima, bodrio ih jednako kao i mene. Divio se, kako mi je jednom priznao upornosti kojom me je majka ohrabrivala dok u strahu pokušavam da koraknem.
Ekipa Crvenke čiju je startnu postavu Bojan izdeklemovao po pozicijama, bila je svedok mnogih nestašluka koje sam pravio. Kritika koje sam dobijao kada se vratim u sobu sav od voska koji se nanosi na lopte i patike rukometaša. Pitajte moju Slavicu, koliko je dukseva i trenerki tako upropašteno. Ja ne znam.
Rukometom me je pored Crvenčana zarazio pokojni otac Šandor, svojeveremeno juniorski reprezentativac Jugoslavije. Generacija Vukovića, Elezovića, Cvetkovića… I danas ga pominju kada me sretnu iako je zbog povrede ramena prestao da igra pre prelaska u seniore. Kažu, bio je talentovan, ali deda nije dao da bez škole ode u Pančevo.
Sa rukometašima iz Crvenke, učio sam da hvatam loptu sa dve ruke stajući sam i bez pomoći u mestu. Igram jamb, karte, tombolu, bežim na tamburaše, lažem po nagovoru velikog rukometnog majstora Mileta Bojanića. Danas ih nažalost ne viđam, tek tu i tamo čujem po nešto o starijem Hopertu, Ercegu, Jokiću, Lovreu, Radonjiću, Vojvodiću…, ne znam ništa o Vujniću, Veselinoviću, Vasiću…
Kada pričam o rukometu i Kanjiži, još jedno ime moram pomenuti. Mića Mučibabić, je u vreme kada sam bio klinac bio talenat, išao u vojsku, učio me igrama sa loptom. Kasnije je igrao prvoligaški rukomet. Danas je koliko znam, opet u Kanjiži.
Ja sam se malo udaljio od rukometa, jer retko idem u Banju. Ali ga pratim i komentarišem sa vedetama poput Cece Kitić ili Momira Rnića starijeg, koje sam nagovorio da u vreme velikih takmičenja kroz kolumne analiziraju našu reprezentaciju. To su isto tako poznanstva koja datiraju iz Banje i vremena mog odrastanja i učenja prvih samostalnih koraka.
Bojan me je vratio u to vreme i sada ću pokušati da obnovim kontakt sa nekima od pomenutih rukometaša. Možda me sete na detalje koji su izostali.
Leave a Reply