Najtrofejniji trener u istoriji Evrolige Željko Obradović, mnogo mi je puta tokom naših razgovora i druženja rekao da je kafana institucija, za one koji je razumeju.
U kafanama su se ljudi svađali, mirili, voleli, bilo je sigurno i onih koji se podnosili nisu. Za stolovima sa kariranim stolnjacima rešavala su se politička, društvena i životna pitanja, veselilo se, tugovalo…
U jednom takvom prostoru, neobično malom, ali sa mnogo duše, što osetite odmah s vrata, obreo sam se zajedno sa košarkaškim legendama. Još mi je draže što nisam tu naišao u prolazu. Po pozivu, iako po nekoliko decenija mlađi našao sam se za stolom sa Slobodanom Gordićem, Nemanjom Đurićem, Radovanom Radovićem, Miroljubom Damnjanovićem i Momčilom Pazmanjem.
Mezimo tartar-biftek, koji je spremao Bata Radović, ispredamo košarkaške teme. Prvo bronzu devojaka. Svima je listom, žao što nismo imali sreće i dovoljno pameti da srušimo Špankinje u polufinalu, ali su svesni da je učinak tima više nego dobar. Posebno, ponašanje na terenu i van njega, zajedništvo, koje se veoma lako moglo uočiti.
Dok Rica, Bata, Moma, Neca i ja pričamo o izabranicama selektorke Marine Maljković, Dugi kao junior (tako ga zovu od igračkih dana, jer je igrao za juniore, dok su oni već bili reprezentativci) odlazi da kupi novine pošto je neko pomenuo da je jutros na stranicama štampe video nešto o čemu se povela diskusija.
Dugi se vratio a mi sa košarkašica prešli na košarkaše i predstojeći Mundobasket u Kini. Diskutujemo o tome ko neće biti u timu. Neca, kao bivši trener i pomoćnik Profesora Nikolića, koji je sa Zvezdom 1974. osvojio Kup pobednika Kupova, što je jedini evropski trofej crveno-belih, misli da će Sale, kao i Aca svojevremeno, voditi četiri centra, uz pet spoljnih igrača i tri krila. Većina je saglasna, iako su mišljenja oko izostavljanja Nikole Kalinića, za koje je jasno da razlozi nisu košarkaški podeljenja.
Uglavnom, saglasni smo da Srbija nikada nije bila ovako snažna, ali da se stvara euforija, koja bi mogla da nas poremeti. Kažu, a treba im verovati jer, svi imaju poveće reprezentativno iskustvo, da su turnirska takmičenja iz ugla igrača veoma nepredvidiva i da i jedna banalna stvar može da poremeti planove. Tema muške reprezentacije završila se ipak, uz ocenu da smo tim koji može mnogo, pa čak i da ugrozi tim NBA zvezda koje vodi naš Greg Popović.
Dok se Dugi i Moma na jednom kraju stola klade kako se zove škola u kraju gde su odrastali, Neca čiji unuk Bogdan prati svaku reč koju izgovaramo i Rica se sa mnom šale, kako su godinama spavali zajedno u sobi, ali su im kreveti uvek bili odvojeni. Dugi je za to vreme utvrdio da je u pravu i naravno spočitao Momi kako je kad se dvoje klade jedan u pravu a drugi “budala” i rekao kao je uvek lako igrao protiv crnih košarkaša.
Neca se uz osmeh seti, da je u Padovi igrao portiv nekog Amerikanca kome je redovno “prodavao” istu fintu ispod koša. Kaže, kako se čak i tadašnji trener Varezea Aca Nikolić hvatao za glavu, ne verujući da taj potez uspeva svaki put.
Reč po reč, uz mnogo emocija koje im se vide na licu i čuju u glasu, koji je nekad tih, a nekad i vrlo glasan, dočekasmo za stolom i početak Novakovog meča na Vimbldonu. Pratimo, krajičkom oka kako Đoković i Gofan igraju, a neko pomenu opremu u kojoj se igra. Kažu iskusni asovi, kako su u reprezentaciji sve do 1970. po nekoliko godina nosili isti reprezentativni dres. Rica se sa osmehom setio kako je Neca jednom prilikom hteo da ukrade šorts sovjetskom gostostasu Krumišu, jer je kaže, bio toliki da bi od tog materijala mogla da se sašije oprema za ceo Radnički.
Dok Neca i Bata, žale što 1961. na Sajmu nismo dobili Sovjete i uzeli evropsko zlato, Rica pita da li je sa zida u prostorijama OKK Beograda skinuta njegova slika na kojoj je kako kaže, sa kosom i dugim brkovima, više mrtav nego živ!? Redovno kada dođe iz Belgije gde živi, obilazi Žućkovu avliju i kaže da je odneo neke fotografije kako bi tu sliku zamenili.
Nole je dobio prvi set, a mi se uz pomen nedavno preminulih Vute, Makija, Varaje, Nika i Bore, setismo i Šolmana, Tvrdića, Skansija, Daneua, Plećaša, Tase, Boše (koji je opet učinio divan gest za drugare), Ranka, Karija, Bore Stankovića… te se rastasmo.
Dok su stigli kućama Novakov meč se završio, a ja sam ostao da sabiram utiske. Privilegovan što žele da budem deo njihovog tima i čujem priče, koje niko, osim nekolicine njih, ne bi mogao da mi kaže.
Leave a Reply