O meni

Ja sam Nenad Kiš. Po profesiji sportski novinar. Autor knjige “Bilo jednom u Indijanapolisu”.

Rođen sam u Subotici, u četvrtak, 16 dana avgusta 1979. godine, kao prvo dete Šandora i Slavice. Kažu, bilo je 14:05.

Zbog prevremenog porođaja, odmah po rođenju deo vremena sam proveo u inkubatoru, da bi nešto kasnije beogradski lekar Marjanović, ustanovio da bolujem od Cerebralne paralize. Srećom, dijagnoza je potvrđena, tek pošto se, 5. aprila 1981. rodila moja sestra Emina.

Zbog mog zdravstvenog stanja, od ’83. do’ 85. godine porodično smo živeli u Londonu. Tamo i dan danas postoji “Bobat centar, specijalizovana zdravstvena ustanova za lečenje Cerebralne paralize i sličnih stanja. Više detalja o tome možete pročitati u nekim od tekstova na blogu.

Po povratku iz Londona, koji je, zbog isteka mog pasoša i mađarskih carinika bio traumatičan, u Subotici sam krenuo u predškolsko. Vaspitača Ljubica Laušev, mnogo je učinila da se adaptiram na nove okolnosti. Još uvek nisam hodao samostalno. već samo uz nečiju pomoć ili pridržavanje.

Pre polaska u školu, a po preporuci doktora Dušana Kneževića na Ortopedskoj klinici na Banjici u Beogradu, mi je 13. januara 1986. godine urađena operacija Ahilovih tetiva. Tim Dr Minića uradio je dobar posao i spustio mi stopala, što je značilo da više ne stojim i ne hodam na prstima. To je bio samo prvi korak. Naredni, daleko kompleksniji usledio je nešto kasnije, kada sam otišao na terapije u Banju u Kanjiži. I danas, vrlo živo, pamtim scenu, kada mi, posle razgovora sa mojim roditeljima, lupkajući belim klompama po tlu, prilazi čovek sa brkovima, odeven u teget pantalone, i belu terapeutsku košulju kratkih rukava. Sedeći u zelenoj fotelji ispred sale za kinezioterapiju u Banji, pogledao sam ga i bez razmišljanja odgovorio na pitanje zašto ne smem da stanem nogama na pod? Saslušao me je, osmehnuo se i izgovorio:

“Kod mene ćeš da staneš.”

Bio je to početak, višegodišnjeg rada i druženja sa Negovanom Petrićem, mada ne znam da li sam ga više od pet puta nazvao imenom. Uvek, Bata. Verovao sam mu od početka, bio je veoma uverljiv, sve što smo radili pokušao je da mi objasni, ne obazirući se, bar sam tako mislio, na moje plakanje i draku. Kasnije sam saznao da mu je, zbog svega bilo žao, ali drugačije nije moglo. Uz Batu je sve vreme, ne samo u prvom navratu, koji je neprekidno trajao 13 meseci, bila moja mama Slavica. Ne mogu da kažem koliko me je puta dnevno, nosila, spremala i raspremala po Banji, ali sa sigurnošću mogu da kažem da nije bilo terapije koju nije od početka do kraja ispratila. Po tome je, mogu da potpišem, jedinstvena.

Prvih šest meseci sa Batom vežbali smo od 7 do 14 časova, a kada sam stao na noge i prohodao, rad sa Batom dobio je dodatna dva sata, u koja nije spadala vežba šeme hoda po sportskoj dvorani u Banji, koju smo uz aut liniju rukometnog terena radili mama i ja.

Kada sam prvi puz otpušten iz  Banje, da bih, sa zakašnjenjem od godinu dana postao đak prvak subotičke Osnovne škole “Jovan Mikić”, postalo je jasno da ću deo svakog letnjeg i kompletan zimski raspust, sve do 1999. godine i dolaska na studije u Beograd, provoditi u Kanjiži.

Ne treba da napominjem da sam sa vežbama nastavio i tokom boravka u Subotici. U “N centru” koji je moja porodica otvorila zbog mene vežbao sam sa Zlatkom Matkovićem, pre toga, zbog Batinog odlaska u marketing Banje, sa Brankom Draškovićem i Antalom Feherom iz Kanjiže, a poslednjih godina u Beogradu sa terapeutima Brankom Rankovićem i Petrom Maksimovićem i ljudima iz Fizio Vračara u sa bazena Tašmajdan, gde odlazim u teretanu i na plivanje.

Polazak u školu nije bio jednostavan. Razumeo sam, ali vrlo teško prihvatao da me mama i tata samo dovedu i ostave s učiteljicom Etuškom Juhas i drugarima. Možda grešim, ali mislim da osim Jelene, prvog dana, nikoga u razredu nisam poznavao. Nekoliko decenija kasnije, period osnovne škole definitivno je, jedan od najboljih u mom životu. Sve što smo pregurali zajedno povezalo nas je, a današnja sredstva komunikacija su doprinela da smo u stalnom kontaktu. Kako nam je kada se sretnemo, ne bih da pričam, bićete ljubomorni.

U poslednjoj četvrtini osnovne škole, dogodio se i sudbonosni susret sa novinarstvom. Na sugestiju nastavnica srpskog jezika Marije Boroš i Snežane Čuture, obreo sam se u dečijoj redakciji “Subotičkih novina” i u sedmom razredu, po odluci Ruže Vučinić, objavio svoje prve vesti i kraći intervju sa pesnikom Borom Đorđevićem, frontmenom Riblje čorbe, koja se smatra jednom od naših najznačajnijih rok grupa svih vremena. Možda je baš taj razgovor u meni razbio sav strah i ukazao mi put kojim treba ići.

Po okončanju osnovne, upisao sam Ekonomsku srednju školu “Bosa Milićević”. Bio sam svestan da Ekonomski fakultet koji je bukvalno u dvorištu zgrade u kojoj sam odrastao, neću upisati, ali sam isto tako znao, da će mi ostati dovoljno vremena, za odlazak u sportsku redakciju Subotičkih novina, koju je vodio Milenko Brustulov, inače, suprug Marlene, moje profesorke engleskog u osnovnoj školi. Milenko je, redakciju sastavljao isključivo od učenika sedmog i osmog razreda osnovne škole i srednjoškolaca. U njoj sam upoznao mnogo ljudi koji su uticali na moj novinarski put i stekao prijatelje na koje i danas mogu da se oslonim.

Nekoliko meseci po okončanju bombardovanja, 12. oktobra 1999. godine, otišao sam i iz redakcije i Subotice, započevši studije i život u Beogradu. Poslednja soba sa leve strane u desnom hodniku prizemlja studentskog doma “Mika Mitrović, narednih devet godina biće moj dom. Iz te sobe, se odlazilo i vraćalo sa predavanja, ispita, utakmica, žurki… U maju 2002. godine oženio sam se Jasminom, a 20. juna iste, godine rodio se naš sin Aleksa.

Godine 2005. na Fakultetu političkih nauka diplomirao sam politikologiju, a zatim 2013. i žurnalustiku, što je značilo kraj studija, tokon kojih sam počeo da radim, najpre, u sportskoj redakciji Pravde, a zatim u Kuriru. Kao koautor sam sa Tihomirom Mišićem napisao knjigu “Istorija subotičke košarke 1942-2009” , a knjiga “Bilo jednom u Indijanapolisu”, koja je proglašena izdavačkim poduhvatom 2024. godine u oblasti pisanog novinarstva, po izboru Udruženja sportskih novinara Srbije, prva mi je samostalna.

Oko mesec dana docnije stigao je poziv Tanje Cuk da postanem deo redakcije RTV Pančeva i od 1. sprila 2025. godine deo sam njihovog tima, uveren da ćemo u budućnosti uraditi mnogo zanimljivih stvari. 

Za početno upoznavanje, od životnih stvari, možda treba da znate, da mi je, 18. januara 2001. godine preminuo otac, da sam se 2014. razveo, da sam se 2007. i 2008. kao učesnik takmičenja “Besede u Zoranu čast” nadmetao u govorništvu, da privatno volim muziku, poeziju, pozorište…

Dobrodošli u moj svet sporta – tamo gde svaka priča ima razlog i težinu.