Istorija je učiteljica života, govorili su Latini. Ako se međutim, koristeći ovu mudru sentencu, fokusiramo samo na košarku, zaključak je da smo vrlo loši đaci.
Shvatio sam to kroz nedovoljnu zainteresovanost ljudi u i oko košarke (čast izuzetcima poput Vladimira Stankovića i Aleksandra Miletića) da se bave istorijom, koja je od Jugoslavije, a sada Srbije i napravila jednu od vodećih zemalja “igre pod obručima”. Čini mi se da je malo ko u nas svestan, da onog dana kada više ne budemo imali čika Boru Stankovića, verovatno niko preciznije neće moći da nam ispriča kako se gradila ovdašnja košarka. Takođe, ako što pre ne budemo obišli sve ljude zaslužne za ljubav koju imamo prema “kraljici igara”, zauvek će na nekim slikama pisati manje imena i prezimena nego što je ljudi. Neke niko neće znati da prepozna!
Nedovoljno promovišemo i pričamo i o bližoj prošlosti. Na stotine puta čuo sam storiju o Raziji Mujanović! Znate ono, “Ma, igraj Razo, boli te k…” Mnogima sam bez uspeha objašnjavao da to nije vic, da se stvarno dogodilo. Pričao mi je Miki Vuković, tada trener Jedinstva, koji je i izgovorio to što nije do kraja citirano.
Od njega sam, kada ga već pominjem čuo i priču da je legendarnu košarkašicu, koja će uskoro biti u Kući slavnih FIBA u Švajcarskoj, našao uz pomoć poštara. Naime, neki mesec ranije Miki je od Milana – Cige Vasojevića, čije ime danas nosi Kup Srbije za košarkašice čuo da u mestašcetu iznad Tuzle ima visoko žensko dete. Raspitao se i doznao da se do kuće Mujanovića ne može kolima. Mrzelo ga je da ide, ali je Ciga bio uporan. Na kraju se Vuković kombinujući vožnju i hod u čizmama obreo gore i ostao zatečen kada je ugledao Razu. Ostalo je istorija, o kojoj opet nedovoljno govorimo.
Može ovako u nedogled. A znate li da će se za koji dan navršiti 15 godina od poslednjeg zlata ovdašnje košarke? Decenija i po od pobede nad Amerikancima i svetskog zlata u Indijanapolisu. Bravure Bodiroge, Divca, Stojakovića, Gurovića, pominjemo tek onako, iako posle toga nikada više nismo bili na tronu. Blizu vrha da, srebra imamo (evropsko iz Poljske 2009, svetsko iz Španije 2014 i olimpijsko koje je stiglo iz Rija 2016), ali zlato čekamo.
Drugi detalj, zbog koga mislim da treba da se trgnemo i zarad svetlije budućnosti, više okrećemo za onim što je bilo, je prvi susret moga sina Alekse, koji se rodio dva i po meseca pre Indijannapolisa, sa Aleksandrom Đorđevićem. Kada je Sale pre sedam, osam godina na izlazu iz Pionira u prolazu dobacio “Gde ste vas dvojica?”, Aleksa, koji je već tada trenirao basket je pitao, ko je ovo? Pokušao sam bez Jutjuba da mu objasnim, da bi se on setio i rekao: “Znam on je trener”.
Saša, košgeter, šampion, čovek pobednik, čiji su koševi na špicama, kao poeni koji su u nama izazivali ponos i šansu da se podsmevamo svetu, noseći majice na kojima piše “Jugoslavija, evropska noćna mora“, za decu je samo trener!?
Treba li veći dokaz, da moramo da se okrenemo iza sebe, jer kako je upravo Sale rekao, košarka ne počinje od nas i sa nama, a dres reprezentacije se pozajmljuje od veličina kao što su Radivoj Korać, Ivo Daneu, Krešimir Ćosić, Žarko Varajić, Zoran Slavnić, Ratko Radovanović, Dragan Kićanović, Vlade Divac, Dejan Bodiroga, Marija Veger, Doda Đoković, Anđa Arbutina, Raza Mujanović… i vraća bogatiji za neke nove medalje i zvezde.
Zato hvala Bratislavu Đorđeviću, što mi je pokazao dokumentarac “14 gnevnih” o trenerima koji su radili u našoj prvoj ligi u sezoni 1977/78 kada je Bosna bila šampion. Bata me je podsetio na Cigu Vasojevića, Lazara Lečića, Mirka Novosela, Ranka Žeravicu, mlađanog Bošu Tanjevića, ali i Tvigija Ivkovića, Jadrana Vujačića, Karija Pešića Dušana Ivkovića… i produbio mi želju da tragam za novim pričama, koje počinju sa “Bilo je to…”
Leave a Reply