Od kako sam čuo da je Milorad Mandić – Manda pao pred decom na premijeri dečije predstave koju je igrao pred sinom, suprugom i klincima u Ustanovi kulture Vuk Karadžić, neraspoložen sam.
Mandu sam poznavao iz viđenja i nisam planirao da ovo što sledi napišen na ovaj način. Ali kako prebiram po sećanju bombardovan slikama, porukama i video klipovima čiji je akter ovaj daroviti glumac, setio sam se kako je upravo on bio svedok mog prvog intervjua.
Bilo je to 1993. godine u Subotici. Manda i Bora Đorđević bili su gosti Osnovne škole Miloš Crnjanski (Vežbaona), koja je samo dvorištem bila odvojena od mog Mikića, a ja sam od nastavnice srpskog jezika Snežane Čuture, dobio zadatak da napišem tekst, koji će biti prosleđen u rubriku “Deca deci”, Subotičkih novina.
Znao sam mnogo toga o Mandi, gledao “S one strane duge”, pamtio telefon Trećeg kanala 011/600-842, ali mi je tada fokus bio na Bori Đorđeviću, čije pesme sam slušao i knjige čitao, toliko da ih i danas skoro sve znam napamet.
Mini koncert na kom je Manda pevao dečije pesme “Ja ne znam zašto kuče, arlauče“, “S’one strane duge”, pitao mlađe đake, kojima mi stariji nismo dali na galeriju, da li su se zaljubiška i protiv koga, kao i da li je uzvraćeto, a Bora nam kao bez psovki otpevao “Kad sam bio mlad” (sve sa stihom “Fala joj, ali bila je tucana”), “Đubre”, “Lutku”… je prošao i usledio je teži deo posla. Probiti se do zbornice, škole čiji prostor osim u slučaju fiskulturne sale ne poznajem.
Krenuo sam sam, bez najave bilo kome. Došao pred vrata i čekao da neko izađe. Pojavi se jedan nastavnik, ne sećam mu se imena, pita šta čekam? Kao iz topa kažem “Boru!”
Vratio se nazad i posle pet minuta me pozvao da uđem. Manda i Bora su sedeli za stolom u zbornici, nisu ni ukapirali da se neko pojavio. Rekli su Bori da ga tražim, on se okrenuo, pogledao me i rekao:“Sedi, šta stojiš?”
Sedoh, gledam u Boru, ne znam šta da pitam. Nekako smo počeli… Pričamo, Manda se okrene i kaže:
“Mator si da mene nešto pitaš?”
Mnogo godina kasnije, došao sam u Beograd. Šetam ulicama i na pešačkom prelazu kod Osnovne škole “Vuk Karadžić” u Ulici 27. marta, stojimo Manda i ja. Pita me, treba li pomoć, i na negativan odgovor kaže: “Ma, daj ruku!”
Prešli smo ulicu i još nekoliko desetina metara zajedno ćaskali o tome, kako je taj pešački potpuno nesređen za kolica i nas “kljakave”, a potom je Milašin, Kurjak Radovan, otišao svojim putem… U večnost, ostavivši mi u amanet da ga se setim svaki put kada sretnem Boru, pričam ili pišem o prvom intervju, gledam ga u maestralnim ulogama…
A na Uskrs svake godine setiću se Viljuške i čuvenog stiha:
“Pošle žene da farbaju jaja, ‘oće l’ koja da ofarba moja!”
Malo li je, kume?
Leave a Reply