Gledam, po ko zna koji put film „Bićemo prvaci sveta“. Lepu, za one koji prvi put gledaju i nisu upućeni u istoriju jugoslovenske košarke, možda malo konfuznu priču, o putu ka uspesima, po meni najlepšeg sporta na svetu.
Ređaju se scene, a meni kroz glavu prolaze priče po kojima su nastale. Mislim o čika Bori Stankoviću (jedna u nizu njegovih biografskih priča treba da se pojavi naredne sedmice), Raši Šaperu, Nebojši Popoviću…
Pre nešto manje od godinu dana, vodio sam sina Aleksu, koji je tada imao 12,5 godina da vidi kako je kod nas rastao sport koji voli i trenira. Otišli smo u Sava centar sat i nešto pre premijere da bi Aleksa sreo glumce, a ja Ratu, Kaponju, Peru, Iva, Nikolu.., ljude sa kojima se uvek srdačno ispričam.
Posle malo ubeđivanja sa nekim ljudima iz obezbeđenja, ušli smo u sobu sa glumcima. Dok je Aleksa video bivšeg komšiju Petra Strugara (poznaju se još od Montevidea), meni je iz čoška mahnuo čika Bora Stanković. Otišli smo seli kod njega, šalili se kao i uvek i dogovorili susret posle projekcije, Da sumiramo utiske.
Nakon filma, za koji sam odmah rekao da je manje dramativozan od Montevidea, sa više faktografije, ali sa mnogo nedorečenosti, koju sam pripisivao činjenici da se snima serija, koje još nema, da suštinski predstavlja životnu priču Nebojše Popovića, objasnio sam Aleksi zašto čitava sala ustaje kada se izgovore imena Ranka Žeravice i Bore Stankovića i otišli smo na koktel.
Aleksa je tamo upoznao Bokija Perića, velikog navijača Partizana i jednog od junaka Vojne akademije, Miloša Bikovića, Aleksandra Radojčića, Anu Kokić…, zbog čega se šalio da neće da pere ruku sa kojom ih je dodirivao. Ali je najjači utisak bio susret sa Sergejem Trifunovićem.
Nekoliko dana ranije, pozvao sam ga i pitao da li bi pristao da uradimo zajednički intervju u kojem bi uz njega sagovornik bio i Ranko Žeravica? Rekao je samo:
„Kako ne bih pristao, samo ako hoće Ranko?“
Žeravica je tih dana bio u Saragosi. Pozvao sam ga i pitao isto. Odmah je pristao, uz molbu, da prvo pogleda film. Dan ili dva kasnije, Ranko je završio u bolnici, zbog problema sa srcem, nije došao na premijeru.
Gledajući Sergeja i posebno slušajući kako izgovara za Ranka karakteristično „NE“ usred rečenice, setio sam se i mnogih razgovora sa Žeravicom. U jednom od njih kratko mi je rekao da je film tačan, dobar i da obećava sjajnu seriju.
Zamišljao sam, kako bi izgledao taj razgovor sa dva velikana. Šta bi mi rekao trener, a šta glumac? Kako gledaju na istu stvar – onaj koji je proživeo i onaj koji je uspeo da je oživi? Šta im je najupečatljivije iz priče, gde su činjenične, a gde glumačke improvizacije i greške, šta bi da se vrati vreme promenio trener, a šta da u filmu može glumac?
Odgovore nikada nećemo saznati.Ranko je svoje odneo u Aleju velikana na Novom groblju u Beogradu, a bez njih bi i oni koje kaže Sergej bili tek pola priče, koja će u meni uvek izazivati veliku prazninu i žal.
A opet, ništa iz te tuge, više za Rankom nego za pričom, nisam naučio. Dok sam gledao film mislio sam o čika Bori. Dvema osobama rekoh, da treba da ga pozovem, pitam kako je? I nisam! Siguran u nove susrete.
Leave a Reply