Košarka i ja sreli smo se uživo krajem osamdesetih godina prošlog veka kada me je tata poveo da gledamo utakmicu Spartaka i Radničkog sa Crvenog krsta, čije ću velike zvezde poput Dragoslava Ražnatovića, Nece Đurića, Dugog Damnjanovića, Srećka Jarića, Tvigija Ivkovića ili Slađana Stojkovića upoznati i sa njima se družiti mnogo godina kasnije.
Taj sam meč u Hali sportova zapamtio po pobedi Spartaka, koji se tako plasirao u plej-aut za popunu Prve lige u kom je savladao i Novi Zagreb sa veteranima Cibone Acom Petrovićem i Franjom Arapovićem u timu, ali i po tome što je trajao dva dana.
Prvog je do nestanka struje u dvorani u Dudovoj šumi odigrano 35,5 minuta, a drugog preostala četiri i po. Od tada pa sve do odlaska u Beograd bio sam inventar na mečevima košarkašica i košarkaša Spartaka, sa njima se družio i o njima pisao.
Ali nisu oni razlog ljubavi prema košarci. Samo su je učvrstili. Rodila je moja nastavnica fizičkog Karolina, a produbili Veco Šarčević, pokojni Miloš Trninić i Eminin trener Mile Najdeski.
Negde u četvrtom razredu, Karolina je pomalo sa mnom radila na koordinaciji pokreta, terajući me da hodam (i na rukama), da se penjem na ripstol… Jednog dana mi je rekla da posle škole dođem u salu, da radim sa košarkaškom sekcijom.
Čudno mi je bilo jer sam zbog otežanog hoda, bio svestan da ne mogu da se bavim košarkom, ali otišao sam. Dijana, koja je kao učenica sedmog razreda i veoma talentovana košarkašica povremeno trenirala sa prvim timom Spartaka, tada je zbog povrede bila na poštedi. Sećam se bila je u farmerkama i crnom džemperu. Nešto je pričala sa nastavnicom i zvala me da sednem pored nje.
Pojma nemam šta mi je pričala, ali se sećam da mi je rekla da stanem pored i da vodim loptu desnom rukom. Ispravljala me je, ali nekako nežno, zanimljivo, nisam uopšte primetio da između dve njene rečenice nemam više od tri kontakta sa loptom. Posle nekih pola sata rekla je:
“Hajde da vodimo loptu do kraja sale”.
Išli smo polako, uspeo sam, nije mi pobegla. Otišao sam kući i na terasi zgrade vežbao sam, da bih joj pokazao da sam uradio zadatak.
Posle nekoliko dana opet smo bili u sali i Dida me je pitala:
“Hoćeš da te naučim šut?”
Prvo mi je pokazala kako se drži lopta. Levom rukom sa strane, desnom na čelu. Kada je videla da sam shvatio šta priča, kazala je da spustim loptu. Rekla je:
“Zamišljaj da je imaš i šutni. Pazi kako idu ruke”.
Uradio sam to ne znam koliko puta, uz korekcije, a onda je uzela loptu i stala nekoliko metara udaljena od mene.
“Evo ti lopta, šutiraj, ali ne na koš. Neka padne između nas, ali da to uradiš kako treba. Pazi na ruke!”
Malo smo radili i razišli se. Opet sam kući vežbao, ali me sada nerviralo što sam morao da idem po loptu, jer mi se nije uvek vraćala.
Treći čas i opet stojim uz liniju terena, Dida je kraj klupe. Radimo, malo vođenje malo šut, ali sada menjamo vežbe. Podigla je ruku i rekla:
“Gađaj šaku”.
Gađam, ona hvata loptu. Nekad i sa dve ruke, kako joj ne bi stradalo lice. Pred sam kraj, penje se na klupu i diže desnu ruku visoko.
“Hajde”
“To je kao da gađam koš?”
“Da, pa? Hajde”.
Još malo smo radili i završili. Pomogla mi je čak i da prođem salu na rukama.
Polako sam vežbao šut. Najviše sam voleo da to radim kada imamo čas u sali i ostatak razreda radi gimnastiku. Znao sam da meni pripada lopta i neko ko ne radi. Da mi je vraća kada šutnem. Sa svih pozicija za dva ili tri poena nije važno. Najviše bacanja.
Njih sam do te mere usavršio da su me pobeđivali samo Nina Varagić i Žarko Vojnić, tada pionirski reprezentativci Jugoslavije. Nina je kasnije igrala i za seniorke, a Žare je posle izostanka šanse u Spartaku postao ekonomista.
Danas, dok Dijana predaje fizičko u našem Mikiću, ja nažalost, retko kada uzmem loptu. Samo kada odem na neki trening reprezentacije ili klubova. Nemam kondiciju za ozbiljno šutiranje. Tehnika je, kažu, ostala.
Leave a Reply