Po svemu što sam ovih dana čuo, ovaj naslov apsolutno odgovara priči koja predstavlja lični omaž Aliji Hodžiću, preminulom višegodišnjem upravniku Studentskog doma „Mika Mitrović“ u koji sam 12. oktobra 1999. godine došao iz Subotice.
Ovaj dom smešten na Voždovcu u mirnoj beogradskoj Ulici Kralja Vladimira na broju 33 danas ni po izgledu, a ni sastavu ne odgovara vremenu kada je Alija bio upravnik, a ja samo jedan od 162 stanara jedinog doma za studente sa invaliditetom na Balkanu.
Već posle nekoliko dana shvatio sam da u domu vlada familijarna atmosfera, da svako svakoga zna (Balašević bi rekao i više neg’ što treba), a da je upravnik čovek sa kojim se lako možete dogovoriti.
Za njega koji je retko kada nije imao vremena za stanare (mada kao i svi nije krio da nekoga manje nekoga više simpatiše), dom je bio stecište bolesti, problema, uspona i padova svakoga od nas, ali i mesto neverovatne pozitivne energije, koja se tamo kao retko gde ispoljavala svakoga dana. Ni njemu ni nama nisu smetali bolesti i loša raspoloženja. Šala je bila naš lek za sve.
Baš kao što reče Neca u jednom od komentara na vest da nas je napustio, bio je jedan od onih upravnika, kojem deca ma koliko bila nestašna nikada nisu bila (dovoljno) besna za ozbiljan prekor, a kuća nikada nije bila tesna. A imao je sada kada pogledam, mnogo razloga da nas zajedno sa dugogodišnjim prvim saradnikom Milanom Đorđevićem, dobroćudnim referentom strašnog pogleda, prekoreva često. A nije. Shvatao je valjda da nam je dovoljno teško što se trudimo da uspemo u neizvesnoj borbi sa životom i nedaćama, koje su kako je sam govorio za nas veće nego za ostale, ali ih mi pobeđujemo više nego bilo ko.
Imao je sluha i za akcije koje smo pokretali. To sada mogu da kažem. Mada sam u vreme kada je otvaran internet centar kao predsednik izvršnog odbora domskog Saveza studenata, pomalo bio razočaran, jer sam mislio da kao čovek od funkcije i autoriteta u Studentskom centru treba više da nam pomogne. Sada znam da je dovoljno i to što nas je podržavao i radio samo ono što je smatrao da treba.
Govorio nam je, čak i kada je poslednji put da ja mogu da svedočim, kao penzioner bio u domu (hvala njegovoj supruzi Šefiki, što me je razumela i nagovorila ga da tog jutra dođe u dom), da čuvamo zdravlje, a da će sve ostalo sa njim kad tad doći.
Osim dosetki, šala, priča o geografiji koju je predavao, nama, koji pripadamo poslednjim generacijama koje je upravljajući vodio kroz dom, doneo je i velikog prijatelja i omiljenog referenta Branu. I ona, koja će se možda naljutiti kada ovo pročita, i reći da joj tu nije mesto, je dokaz njegove dobrote i sposobnosti da u sekundi pronađe najbolje u čoveku.
Zbog svega toga i onoga, što i pored ove priče ostaje samo deo nas koji smo Vas poznavali upravniče, počivajte u miru, sigurni da Vas mi nikada nećemo zaboraviti.
Leave a Reply