Pre nekoliko dana pričao sam telefonom sa Miroslavom – Mišom Aleksićem, basistom Riblje Čorbe. Hteo sam da i pre koncerta opravdam izostanak sa Beer festa u Beogradu, a dok smo ćaskali pomenuli smo nastup u Subotici, na šta me je pitao da li bih možda došao?
Čorbini nastupi u mom rodnom gradu, promenjivog su uspeha… Ali sam u tom momentu, dok sa Mišom razmenjivah reči pomislio kako bi mi baš prijalo da odem i odvedem majku i decu moje sestre, Danku (5) i Iliju (3) da vide i upozanju Boru Đorđevića.
Oni koji pažljivije prate moje statuse na društvenim mrežama, mogli su posle Čorbine svirke na kiši beogradskog Ušća da pročitaju kako sam pre više od dve decenije prvi intervju u životu napravio upravo sa čovekom, koji nije samo pevač kultne rok grupe kod nas, već pre svega vrhunski pesnik i dobar čovek. I tako sam u trenu prelomio… Idem u subotu na koncert.
Organizovao sam sve, smena na poslu je pomerena za ujutro, karta kupljena na vreme, kako bi se među migrante uvukao i jedan koji ide samo do blizu granice, bez želje da je prelazi, a onda šok. Koncert se umesto subote, zbog kiše (koja nije padala), pomera za nedelju. Opet, smena zamenjena, karta takođe… Sa tim što sam sada dobio priliku da u gradu u kom sam rođen, a koji danas retko obilazim, mada moja mama kaže da od kada živim sam i nije baš tako, ostanem koji dan duže.
U busu, dok razmišljam o tome, kako povređeni Bolt ni tako ne spreman ne može da izgubi od dopingovanog Getlina u sjajnom finalu trke na 100 metara na Svetskom prvenstvu, Miša mi javlja da na ulazu samo kažem da sam Neša iz Kurira i kaže da se vidimo posle koncerta.
Mama me sa prijateljicom Vukom, sačekala i uputismo se na stadion. Dok sedimo i pričamo o muzici i tome, da su umrli Arsen i Kemo, kako je Bora ostario… javlja se moja godinu i po dana mlađa sestra i kaže kako hoće sa nama na Čorbu!
Nešto pre devet uđosmo bez problema na stadion, o čemu sam porukom obavestio Mišu. Sreo sam tu i tamo po neko poznato lice, ali sam bio zadovoljan što se nalazim kraj ograde uz koju mogu da ustanem. Jer znao sam da kada počne svirka nema sedenja.
I počelo je… “Ja ću da pevam”, “Ja ratujem sam”, Uzbuna”… za početak… Da se razmrdamo! Mada su mnogi ostali da sede. Nastavak je kako sam Bora kaže, bio plačipičkast, znovajv, ljubavan… ali ne i dosadan, kako ga je najavio.
Mnogo mi je slika prošlo kroz glavu za tih dva i po sata, tokom kojih smo prošetali ne samo kroz Čorbin opus, već kroz naše živote! Sestra i ja stajasmo uz i na ogradi, posebno se gledajući dok su svirane “Ulica” i “Avion” pesme koje Ilija i Danka pevaju odavno.
Razmišljao sam zapravo, kako je Bora Đorđević, taj svestrani umetnik, kroz stihove koje stvara opisao prošlost, ali i sadašnjost i budućnost. Upravo to da deca pevaju njegove pesme, najbolja je potvrda besmrtnosti i smisla svega što je do sada uradio.
Na nekom novom koncertu, ćemo nadam se zajedno sa mališanima pevati i neke nove pesme. I konačno ga upoznati sa njima i njihovom bakom, koja je sada to vešto izbegla…
Leave a Reply