Kako sam spojio Ognjanova, Todorića, Miljanića, Den Tanu i London

Kako sam spojio Ognjanova, Todorića, Miljanića, Den Tanu i London

Na samom početku ove za mene vrlo emotivne priče, moram da kažem da je kada sam napisao storiju “Tri decenije od prvog koraka“, moj prijatelj Dušan Marinković bio potpuno u pravu što mi je skrenuo pažnju da nikada ne zaboravim Margaretu iz Londona.

Tada sam obećao da ću napisati i priču o Londonu.

Dugo razmišljam, kako početi šta napisati, a onda krstareći interneton naletim na stranicu Bobat centra u kom sam lečen. Đavo mi nije dao mira, poslao sam poruku i 4 fotografije iz tog perioda. Dan kasnije stigao je odgovor zahvalnosti, čak i izvinjenje što mi je ime pogrešno napisano. Tada sam odlučio da sednem i napišem ovo što čitate.

Priča počinje ovako. Lutajući po lekarima mama i tata su saznali da u Londonu postoji specijalizovani centar za lečenje dece obolele od Cerebralne paralize. Doktor Dušan Knežević, koji mi je i pre nekoliko meseci skidao gips sa povređenog zgloba im je čak rekao da bi bilo dobro otići tamo, ali je ključno bilo pitanje kako platiti to?

Tata je odrastao u kraju u kom je živeo i legendarni fudbaler i trener Tihomir – Bata Ognajov (poslednji put sam ga video na Marakani u Beogradu, kada me je predstavio Slavoljubu Muslinu) i pitao je i njega da li može da mu pomogne?

Dok je tata preko Elektroremonta u kom je radio kao komercijalista pokušao da skupi deo novca, Bata mu je savetovao da pomoću legendarne sekretarice Crvene zvezde Dare Zec pokuša da nađe telefon Miljana Miljanića, koji je živeo u Španiji.

Miljan se javio i to je ispostaviće se bilo ključno. Ćaleta je uputio na svog druga Dobrivoja Tanasijevića, koji je u prvom kontaktu sa mojim roditeljima, rekao samo:

“Dolazim u martu, javite se i dođite u Metropol.”

Sa druge strane, u Remontu, koji je tada imao ozbiljan ženski košarkaški klub su rešili da Partizanu prodaju najbolju košarkašicu Cvetanu Deklevu (koja danas živi u Hrvatskoj, ali redovno igra veteranske turnire), a dogovor je bio da se novcem od obeštećenja plati šest meseci mog boravka u Engleskoj. Sa strane Partizana dokument je potpisao legendarni funkcioner, danas moj poznanik, mogu reći i prijatelj Dragan Todorić. Ne znam da li sam mu to ikada ispričao, a mnogo puta hteo sam.

Mart osamdesettreće godine prošlog veka je došao. Posle susreta sa Denom doneta je odluka da se ide u London. Znam samo da je Den rekao da će platiti moje lečenje, koje je umesto šest meseci trajalo dve godine.

Otišli smo. Prvo što mi sada pada na pamet je pismo koje je za izvesnog sveštenika iz Londona tati dao neko iz Sente. Otišao je ćale do crkve i tražio popa Miluna.

“Nije on za tebe pop”, rekao je neko u crkvi.

“Nego, šta je?”, pita ćale.

“On je za tebe otac Milun“, uzvrati ta osoba.

“Nije mi s’ materom spav’o pa da mi je otac” odgovori moj Ečika, izašavši iz hrama, nikada ni ne otvorivši pismo koje nije ni predao.

Tata je nelegalno radio u kafani kod nekog našeg čoveka (i to u kuhinji, gde mu je šef bio neki Japanac), ako dobro pamtim priče zvao se Dragiša, a mama je, bez papira naravno, sređivala kuće naših iseljenika.

Prepodne smo zelenim Mini Morisom u koji sam obavezno nosio radio da slušam muziku išli u Bobat centar. Prvi terapeut bila je Margareta, Australijanka. Tu se tata propisno obrukao.

Da bi je ja bolje slušao on me je hrabrio da psujem, da joj pevam pesme tipa:

“Kuvarica pile peče
iz piletea čorba, teče,
pile ćemo da jedemo,
kuvaricu da j… ”

Sve do trenutka dok Megi nije na čistom srpskom rekla:

“Nenade, podigni desnu nogu!”

Šok i sramotu tatinu ne pamtim, ali znam da nas je taj susret doveo do već pomenutog Dušana čija je ona bila devojka, a koji nam je kasnije prijateljski rekao:

“Ne mogu da je ženim, oteram je u p.m. ona me gleda! A kad sam išao kod njenih, niko nas bre ne čeka. Kad dolazim u Beograd, tepih je u zgradi.”

Pogađate, Dušan nije oženio moju prvu terapeutkinju, koju je kasnije ne znam iz kog razloga zamenila tamnoputa Liora, sa kojom sam se takođe dobro slagao, ali smo se te dve godine lepo družili. Sada se povremeno viđamo, jer Dušan sa porodicom živi na relaciji Beograd – Barselona – London. Oženio je Srpkinju. A kako drugačije.

Maločas sam pomenuo muziku i sad moram da priznam da smo se najviše radovali paketima iz Srbije. U njima je obavezno bila neka kaseta, a londonsko maltretiranje preživeli su Rokeri s Moravu, Zdravko Čolić i Miroslav Ilić, koji se kao najizdržljiviji od Londona do Subotice vrteo 17 sati bez prestanka.

Ipak na mene je najjači utisak ostavio Den. Ne zbog para. Dolazi prvi put kod nas kući, donosi mi fudbal sa crveno – belim tufnicama. Ulazi na vrata i staje kao ukopan. Posle par sekundi čuje se samo:

“Sarma!”

Potvrdu da sam dobro zapamtio dobićete uskoro, kada moj dragi kolega Vladimir Stanković završi životnu priču čoveka koji je od perača sudova postao član američke filmske akademije i danas glasa u izboru za Oskara.

Od kad smo se vratili maja 1985. godine (deo puta išli smo sa navijačima Liverpula koji su poginuli na Hejselu), nisam imao kontakt sa Denom. Sve do leta 1998. kada se fudbalska reprezentacija pripremala za Mundijal u Francuskoj. Tada sam kao novinar pratio rad fudblaera na Paliću, družio se sa pokojnim selektorom Slobodanom Santračem, koga sam u jednom razgovoru pitao hoće li se možda Den pojaviti? Kada sam mu ispričao priču, rekao je:

“Mislim da će doći poslednjeg dana, dođi na trening, a ja neću ništa da mu kažem.”

Na treningu je bilo nekoliko hiljada ljudi. Po odlasku fudbalera otac je video da Santrač sedi sa Toplakom, Miljanićem i da je i Den sa njima. Sani me je video i samo se nasmejao. Den je ustao i rekao:

“Ne, nisi ti!?”

Pričali smo dugo tada i kasnije. Den prati šta radim, povremeno se i vidimo. Sve to je nebitno, u srazmeri sa onim šta se desilo po povratku u Suboticu, kada je doktor Knežević rekao da bi operacija na Banjici mogla da znači osposobljavanje za samostalan hod. Doktore, hvala za smelost u proceni i upornost u razgovoru sa mamom i tatom. Uspeli smo!

London? London pamtim po još nekoliko stvari. Dva puta bejah na kraljičinom rođendanu, velikom hepeningu, na kom se čeka da Elizabeta izađe i, kao Tito, iz dvorišta rukom mahne oduševljenoj masi.

To je grad u kom se poštuju mnoge za nas nezamislive stvari. U metro (koji se ovde gradi već 40 godina i još nije pošao) se ulazi u kolicima, majkama, deci i osobama sa hendikepom se odmah ustaje i pomaže, zvižduk policajca pozornika je zakon, petak je dan za alkohol…

Sećam se i da smo u prizemlju kuće na sprat preko puta stadiona Kvins Park Rendžersa (tata gledao poraz Partizana 2:6), živeli sa Patrišom, koja je svakoga dana bila toliko pijana da je bez izuzetka od 2 do 5 pravila nesnosnu buku, pa su pozornici bili redovno u našem stanu. Baš kao i kada se moja sestra Emina izgubila u kvartu, a “bobi” je doveo pevajući pesmice.

Po povratku iz tog grada, zato što mama nije želela da ostane, a tata je odbio Denovu ponudu da otvori svoju kafanu, napravio sam veliku grešku. Zaboravio sam engleski i danas mi to jako smeta, jer sve razumem, ali se često u trenutku ne setim reči koje bih izgovorio.

Zbog usavršavanja engleskog i poruke iz Bobat centra želim da se još jednom sretrnem sa Londonom. Da obiđem poznata mesta i ona koja sam zavoleo gledajući fudbalsku Premijer ligu.