Kao i svakog 29. maja od 1991. godine i ovog jutra probudio me je niz tekstova posvećen tituli prvaka Evrope, koju je Crvena zvezda osvojila savladavši posle penala u Bariju francuski Olimpik Marsej (5:3, 0:0). Za neupućene, reč je, o uz titulu svetskog šampiona iz Tokija, najvećem uspehu klupskog fudbala na ovim prostorima.
U mnoštvu tih tekstova, društvene mreže su me podsetile da sam baš na taj dan pre pet godina diplominaro na novinarsko-komunikološkom smeru Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Toga dana završilo se moje formalno obrazovanje. I tada, ali i mnogo godina ranije, često sam se radeći kao sportski novinar pitao šta mi je donela ta diploma? Osim lične satisfakcije, godina bubanja i učenja istorijskih činjenica, malo toga.
Ne znam kako i šta danas uče buduće kolege, studenti visokoškolske ustanove u voždovačkoj Ulici Jove Ilića, ali se sećam da mi je profesorka Neda Todorović pre neku godinu priznala da sam bio u pravu, kada sam se tokom ispita sa njom upustio u polemiku i izrazio stav da većina kolega koje stignu do diplome kada napuste fakultet ne znaju vest da napišu! U moje vreme, praksa nije postojala.
Upravo je rad na terenu ključan za to da se vidi ima li neko osim želje i talenat za bavljenje odgovornim poslom, što novinarstvo treba da bude. Nemam problem da kažem, da sam kao sportski novinar zanatlija. Ali želim, baš danas da kažem, da sam sve što znam o poslu kojim se bavim naučio od starijih kolega!
Zato, veliko hvala pre svega Milenku Brustulovu. Mom prvom uredniku u Subotičkim novinama. Za sve. Nema nikakve ironije u poslednjoj reči pre tačke. Sve što znam, on me je naučio. Da strah mora nestati, bez obzira na to ko i šta kaže, da bez obzira na to koliko si mlad, moraš znati šta je bilo u prošlosti, čuvati svoje i dostojanstvo sagovornika, braniti stav… Zbog svega toga, danas, opušteno pričam sa sagovornicima, postavljam sva pitanja, zaustavljam ih kada pričaju ono što žele, a što nije tema koja me zanima…
Čika Milenko me je naučio kako se ručno prave tabele, ali i da je jedna od najbitnijih stvari u poslu sticanje i čuvanje kontakata. Govorio je da se samo tako može doći do informacija. Danas znam da je bio u pravu kada je kazivao da moram da znam i ko su komšije ljudi sa kojima komuniciram! Tada nije bilo mobilnih telefona, na razne načine smo se dovijali kako bi došli do vesti. Danas je gotovo nemoguće da nekoliko sati posle nekog događaja ne možete da saznate šta se desilo? U vremenu o kom pišem, najteže mi je bilo kada tada trener mladih Spartakovih košarkaša Stevan Ćupić ode od kuće, a ne javi mi rezultat. Morao sam da, sedeći u redakciji tražim kafić u kom sedi ili da biciklom krstarim po gradu, u nadi da ću ga sresti. Danas kada pričamo o tome, šeretski se smeje i kaže da sam bio dobar đak.
Kako i ne bih, kada sam sve učio i po godinu dana. Godinu dana sam svakog vikenda tipkama pisaće mašine pokušao da ispunim uredničke zadatke. Različite. Pisao sam izveštaje sa utakmica o kojima sam znao nekoliko detalja, koje mi kaže čika Milenko, jednom je u pitanju bila i sahrana sportiste, čijeg se imena nažalost ne sećam. Fudbaler beše i koliko se sećam igrao je u Zvezdi. Mogao bi biti Rudinski, nisam siguran.
Ta i takva škola, donela mi je mnogo toga dobrog. Sećam se i danas kako smo tih devedesetih godina dva puta mesečno sa radošću čekali Dragana Nikitovića. Sa njim sam pričao o košarci, a on mi ponavljao da pravim ličnu arhivu i čitam knjige. Rekao mi je da se tako bogati rečnik, pamte slike i izrazi, trenira pamćenje. Arhiva je u ormaru, a memorija kažu, radi kako treba.
Čika Milenko me je naučio i kako se brani stav. Nije mali broj situacija u kojima sam mu se suprotstavljao. Nije mi nikada to pokazao, ali po onome što je u novinama izlazilo znao sam da je uvažio ono što sam predlagao.
Mnogo su mi tih godina pomagali i drugi subotički novinari: Živojin Žika Inić, Ivica Kajdoči, Slavica Lakićević, Aleksandar Gaborović, Milenko Popadić, Eva Bačlija, Ivan Bratić, Kaća Korponaić, Ljuba Zlatanović, Ljuba Đorđević, Dragica Pavlović, Ljubiša Stepanović… Svi oni, čitali su ono što pišem, često me savetovali.
U Beogradu sam imao priliku da sretenem Dobrivoja Bobija Jankovića, Milojka Pantića, Danila Šotru, Srđana Kneževića, da se po događajima družim sa Slobodanom Šarencem, Vladanom Tegeltijom, Aleksandrom Ostojićem, Radom Nikolić, Bojanom Milovanovićem, Predragom Mrmkom, Vladom Stankovićem, Aleksandrom Miletićem… Slušao sam Srđana Kneževića, koji mi je rekao da imam dobru dikciju, Marka Markovića, koga pamtim po tome što je ponavljao da nema situacije koja ne može da se opiše, često mi umesto pozdrava rekavši: “Nađi reči i način!”
Kad smo kod reči i načina na koji se mogu upotrebiti, često mi je na pameti i Slobodan Klisinski. Klis mi je odao mnoge tajne novinarskog zanata, a možda najzanimljivija je, da se ako tokom kucanja jednog teksta iz bilo kog razloga prelazi na neki sa drugom temom poslednja rečenica prvog teksta ostavlja nedovršenom. Tako se po njegovoj tvrdnji, čuva željna misao i tekst lako nastavlja, ma koliko da je pauza trajala. Probajte, deluje.
Dok ovo pišem setih se i Miće Orlovića, koji me mnogo naučio o televiziji. Rekao mi je sedeći u stanu gledajući vesti RTS-a da voditeljka mnogo gleda dole, jer, nije napamet naučila šta treba da se izgovori, a zatim da kada radiš kao novinar za TV pola posla zavisi od tebe, a pola od onih koji su oko projekta. Čika Mića i profesor rekorike Dobrivoje Stanojević su me naučili da se govor uči napamet, jer se tako skrivaju greške, a Duško Korać da se podatak bitan za uključenje u program ne piše na papir. Nikada! Jer, kako je znao da kaže: “Kad ti treba, pašće na pod i samo će glava biti gde joj je mesto”.
Često sam sretao i Kamenka Katića. Poslednji put kada sam ga video pričali smo o tome koliko ljudi koji su me zarazili novinarstvom više nema, baš kao što i novinarstva ima sve manje. Retko možete pročitati analitički tekst sa stavom, ali zato svi znamo svaki trač. Društvene mreže glavni su izvor onoga što pod izgovorom da se traži nudimo čitaocima. Drugačija ponuda ne postoji ili se skriva kao zabranjena knjiga ili film.
Gospodin Kamenko Katić mi je oslonjen na štap i zid zgrade, rekao da novinari danas ne misle o posledicama onoga što pišu. Bitno je da se vesti gomilaju i da se na njih klikće. Koga briga, koliko je u njima istine i reči. Zaboravili smo, kazao je, da reč ume da ubije. I bukvalno. Vratite se recimo, na događaje pred 12. mart 2003. godine i videćete, bio je u pravu.
Leave a Reply