Bilo jednom u Indijanapolisu

Poštovani čitaoče,

ne ljuti se što ti ne persiram. Nije to nepoštovanje. Naprotiv, to je zato što me je, pre više od tri decenije, košarkaški trener Bogdan Tanjević naučio da smo svi mi, predsednici, članovi uprava klubova i Saveza, sudije, treneri, novinari, navijači i na prvom mestu igrači, deo porodice. U porodici se ne persira, reče mi Boša. Činjenica da pratiš košarku i da te je prilika da pročitaš ovu knjigu do te mere zaintrigirala da si razmakao korice i počeo da listaš stranice i tebe je, čitaoče, uvela u našu porodicu. U kojoj takvi kao ti čine većinu, jer, kako god da posmatramo, košarka ima najviše navijača i onih koji je vole.

Stvaranje priče kojoj je posvećena knjiga “Bilo jednom u Indijanapolisu” počelo je slučajno. Subotnjeg jutra, negde u jesen 2018. godine, otvorio sam oči shvativši da sam je u snu pročitao. Beše pet ujutro i jedva sam čekao da prođe osam, kako bih o odluci da se uhvatim ukoštac sa događajima koji su doveli do jednog od najvećih uspeha našeg sporta obavestio Žarka Varajića. Znao sam da će me podržati, ali nisam mogao da predvidim da će ga bolest odneti i onemogućiti da ispriča svoju priču. On nije stigao, a Svetislav Pešić, koji je za ideju saznao odmah posle Varajića, da se ne ponavlja, zamolio je da njegovo sećanje prenesem iz biografske knjige „Moja igra – moj put”.

Što se knjige “Bilo jednom u Indijanapolisu” tiče, moram da ti kažem, da ako počneš da čitaš možeš da saznaš kako se Dejan Bodiroga osećao u ključnim momentima finala, šta je njegov imenjak Koturović video pre početka priprema, a šta nepromišljeno uradio pred finale, kako je Žarko Čabarkapa gledao u saigrače, koji detalj će Igor Rakočević pamtiti do kraja života, šta o svemu kažu Vlada Radmanović, Predrag Drobnjak i Dejan Tomašević, a po čemu zlatnu generaciju pamte Vlade Divac i Milan Gurović, ali i da ti priznam da su priče Predraga Stojakovića, Dejana Bodiroge, u dogovoru sa njim, i Miloša Vujanića, preuzete zahvaljujući ljubaznosti kolega. U arhivima Borbe, Novosti i Radio Beograda, nažalost, nije bilo za knjigu korisnih reči Marka Jarića. Ekonom državnog tima Jovica Aničić, nije hteo da govori, a Aleksandar Smiljanić, koji je, iako poslednji prekobrojni umesto Vladimira Radmanovića u Indijanapolisu na pobedničkom postolju, primio medalju, nema svoju priču, jer je u knjizi nemaju ni Dragan Tarlać, Veselin Petrović, Vlado Šćepanović, koji su takođe bili kandidati za reprezentaciju. U odnosu na Evrobasket u Turskoj 2001. u Americi su nedostajali i Dejan Milojević i Saša Obradović.

Ako te stranice ponukaju da istražuješ dalje, naći ćeš mnogo interesantnih detalja. Videćeš da su akteri knjige i pre Indijanapolisa, a i nakon te priče, imali mnogo uspeha. I razočaranja – to je sport. Moći ćeš da zaključiš da se asovi o kojima ćeš ponešto saznati nisu pojavili slučajno. Oni su deo svetski poznatog sistema po imenu jugoslovenska škola košarke. Ako si stariji, znaćeš da su njeni stubovi Nebojša Popović, Radomir Šaper, Borislav Stanković i Aleksandar Nikolić. Da smo u vreme njegovog rađanja za selektora imali Francuza Anrija Hela, a da su iz njega iznikli treneri poput: Ranka Žeravice, Strahinje Alagića, Milana Cige Vasojevića, Enca Sovitija, Zorana Kovačića, Mirka Novosela, Vladislava Lučića, Lazara Lečića, Vlada Đurovića, Božidara Maljkovića, Željka Obradovića, Dušana Ivkovića, Duška Vujoševića, Marine Maljković, već pomenutog Tanjevića… Ili igračke zvezde: Kalember, Engler, Đerđa, Demšar, Korać, Gordić, Đurić, Daneu, Basin, Ćosić, Plećaš, Kapičić, pa zatim Kićanović, Radovanović, Dalipagić, Slavnić, Delibašić, Varajić, Đorđević, Danilović, Kukoč, Rađa, Paspalj, Rebrača, Divac… Da, Divac, koji je deo i priče o zlatu u Indijanapolisu, i koji ti može poslužiti kao dokaz da uspesi dolaze iz kontinuiteta.

Potvrda kontinuiteta je i sledeća poveznica – ove, pete, sa prethodne četiri svetske zlatne medalje. Svetislav Pešić je u Indijanapolisu bio selektor, a kao košarkaš Partizana na utakmici protiv OKK Beograda, na kojoj je trener crno-belih bio još jedan as, Radovan Bata Radović, odbivši da uđe u igru sebe je skrajnuo, ne samo iz ekipe već i iz reprezentativnih planova selektora Ranka Žeravice, koji je nekoliko godina ranije počeo da selektira tim za Svetsko prvenstvo u Ljubljani 1970. Ranko, čije ime danas nosi Hala sportova na Novom Beogradu, u kojoj se sve i dogodilo, je s kraja šezdesetih trenirao Partizan, ali kao savezni selektor nije mogao da bude na klupi tokom zvaničnih utakmica.

Osam godina nakon Ljubljane 1970. i priče po kojoj su nastali knjiga „Džez basket” Aleksandra Miletića, film „Bićemo prvaci sveta” i TV serija „Prvaci sveta” reditelja Darka Bajića, novo zlato osvojeno je u Manili. Bez košgetera Žarka Varajića, pošto su vojne vlasti bile neumoljive. Važnije je bilo da direktor reprezentacije iz Indijanapolisa nosi uniformu i brani zemlju od, kako se govorilo, „spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja”, nego da obuče dres i osvoji zlato.

O tituli iz Argentine pričalo se i pričaće se. To je poslednje svetsko zlato generacije koja je sa selektorom Pešićem osvojila sva takmičenja mlađih kategorija koja organizuje FIBA. Od 1985. do 1987. bila je kadetski i juniorski prvak Evrope i juniorski šampion sveta. O tituli iz Bormija snimljen je dokumentarac „Dvesta pedeset stepenika”, a Rađa, Kukoč, Divac, Đorđević, danas najtrofejniji trener Evrolige Željko Obradović, Dražen Petrović i ekipa dominaciju su, ovoga puta pod vođstvom selektora Dušana Ivkovića, potvrdili na Evobasketu u Zagrebu 1989. i Rimu 1991, pred koji je Željko Obradović, iako kapiten, pred polazak reprezentacije na Evropsko prvenstvo saopštio selektoru da se povlači i postaje trener Partizana, a između te dve titule i na Mundobasketu 1990. I tada u Buenos Ajresu, kao i dvanaest godina kasnije, Vlade Divac je bio jedna od ključnih karika.

Neposredno pre Indijanapolisa, a posle raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ratova i sankcija, nova država koju su činile dve od nekadašnjih šest republika popela se na krov sveta u Atini. Te 1998. Jugoslavija oličena u zajednici Srbije i Crne Gore bila je najbolja selekcija planete, a u četi trenerskog tandema koji su činili Dušan Ivković i Željko Obradović bili su Dejan Bodiroga, Predrag Drobnjak i Dejan Tomašević.

Bez kontinuiteta i rada se, kao što vidiš, do uspeha ne može. I ova knjiga je dokaz. Da bi stranice koje ćeš možda početi da čitaš bile sadržajne i nabijene emocijama, trebalo je mnogo upornosti i motiva. Kao što kaže Svetislav Pešić – cilj je najvažniji! Kad imaš cilj, odmah si motivisan. Ja sam ga imao i nisam odustao. Zbog onih koji su ovu priču stvorili, pomogli mi da je oživim i ovekovečim, tebe, koji razmišljaš da je pročitaš, i onih koji će, možda i na tvoj predlog, to uraditi. Pored svedočenja koja slede, širenje priče iz Insijanapolisa na nove generacije jeste njena najveća vrednost.

Želim posebno da se zahvalim, na prvom mestu sagovornicima, što su pristali i osvrnuli se više od dve decenije unazad, kolegama, koje su želele da mi pomognu ne samo kontaktima već i da ponovo pišu i sete se zlatnog boravka u Americi. Zahvalnost dugujem i Marini Maji Danilović, Jeleni Beader, Katarini Protić Tomić, Magdaleni Kecman, Nataši Rankusović Mihailović, Tanji Peternek Aleksić, Radmili Stanković, Jeleni Tomović Bajić, Branki Đokić, Dragani Bugarčić, Ireni Kovačević, Ivani Milošević, Katarini Stojković, Jovani Marković, Aleksandri Arizanović, Seleni Pavlović Nestorović, Predragu Daniloviću, Zlatku Boliću, Zoranu Papoviću, Ivanu Ivkoviću, Dejanu Kontiću, Ljupčetu Žugiću, Davoru Štefaneku, Goranu Marinkoviću, Željku Saviću, Dragiši Vučiniću, Milanu Tasiću, Nebojši Paraušiću, Marku Metlašu, Vladimiru Stankoviću, Aleksandru Ostojiću, Predragu Bogosavljevu, Zoranu Radoviću, Ivici Dačiću, Darku Udovičiću, Vladimiru Vukoju, Bogdanu Tanjeviću, Dušanu Žeravici, Aleksandru Matoviću, Bogdanu Karaičiću, Srđanu Rikiju Antiću, Ognjenu Stojakoviću, Darku Rajakoviću, Milanu Dozetu, Goranu Radonjiću, Jovici Antoniću, Gordanu Matiću, Predragu Mrmku, Pavlu Ivkoviću, Draganu Nikodijeviću, Nenadu Vučiniću, Strahinji Vasiljeviću, Milanu Opačiću, Mirku Ocokoljiću, Božidaru Manojloviću, Bojanu Vinuloviću, Vladimiru Pajiću, Aleksandru Krstanoviću, Dejanu Stevoviću, Aleksandru Miletiću, Predragu Sariću, Danilu Šotri, Miroljubu Damnjanoviću, Stefanu Dunjiću, Srđanu Premoviću, Kokanu Đurišiću, Gordanu Kičiću, Saši Ozmu, Nenadu Kostiću, Igoru Miklji, Aleksandru Kovandžiću, Olji Mrkiću, Dejanu Ignjatoviću, Goranu Anđelkoviću, Miodragu Anđelkoviću, Predragu Gajiću, Radetu Jakšiću, Aleksandru Radoniću, Urošu Čorbiću, Gojku Filipoviću, Veroljubu Nikoliću, Branislavu Bjelici, Vuku Žarkoviću, Nemanji Iliću, Milošu Bjeliniću, Nikoli Adamoviću, Bojanu Dimitrijeviću, Željku Živanoviću, Žiki Savinu, Zoranu Kačmakoviću, Milanu Božoviću, Nikoli Momčiloviću,…

Neizmerno hvala sponzorima, bez njih ne bi bilo moguće sadržaj između korica učiniti ovako raznovrsnim i bogatim. Ipak, najveću zahvalnost dugujem porodici, pokojnom ocu Šandoru, koji je pre mnogo godina naslutio da ću i kao novinar uraditi nešto veliko, majci Slavici, bez čije upornosti ne bih stigao svuda gde naumim, sestri Emini, koja me je, kao što rekoh, trenirajući uvukla u košarku, pokojnom stricu Marjanu, što me je od početka pisanja savetovao, i sinu Aleksi, košarkašu, koji često zbog dugih telefonskih razgovora i pisanja tekstova nije spavao.

Ti, do svog primerka knjige možeš doći klikom na jedan od linkova ispod i očekujem da kada pročitaš, javiš utiske.

S poštovanjem,
Nenad Kiš