Košarkaška reprezentacija Srbije, osvojila je srebrnu medalju na Svetskom kupu igranom do nedelje u Manili. Izabranici ili bolje reći heroji selektora, a od Akropolis kupa, kada je ostao sa 13 igrača, trenera Svetislava Pešića su se desetkovani otkazima, povlačenjem i povredama, poslednjim atomima snage borili u finalu protiv Nemaca i neznanja arbitara i posle 40. minuta rovoske bitke nisu uspeli da izbegnu poraz (77:83) i prvi put se pod imenom Srbija, posle četiri srebra okite zlatnom medaljom.
Jeste bila šansa, ali Bogdanu Bogdanoviću, Aleksi Avramoviću, Stefanu Joviću, Marku Guduriću, Vanji Marinkoviću, Ognjenu Dobriću, Nikoli Joviću, Dejanu Davidovcu, Dušanu Ristiću, Filipu Petruševu, Nikoli Milutinovu i Boriši Simaniću, koji se posle nesmotrenog udarca reprezentativca Južnog Sudana Nunijaa Omota i dve operacije sa Filipina vratio bez bubrega, nema se šta zameriti. Dali su maksimum, izgarali na putu do uspeha. I učinili da 45 godina posle trijumfa Jugoslavije na Mundobasketu u Manili, ovoga puta, oni dres Srbije, sa istog mesta, vrate teži za srebro, koje zbog svega, a naročito reči selektora Svetislava Pešića na susretu sa predstavnicima medija nekoliko desetina minuta po završetku finala, ima više nego zlatan sjaj.
Da podsetim, selektor je zapravo, ponovio deo izlaganja kojim je, 24. jula saopštio spisak kandidata za Mundobasket.
“Nažalost, ne verujem da će ova medalja da poravi stanje u našoj košarci. Mi nemamo ligu. Ne postoji liga u Srbiji. Kako da razvijamo košarku bez lige. Pogledajte Nemačku. Sad će reći ovi što sve znaju šta ja pričam o Nemcima? Nemačka već 20 godina ima najbolji sistem takmičenja. Nije ni čudo što ovako igraju, što im omladinska selekcija postižu rezultate. Isto i Španija. Ja, to moram da kažem. Ako se u najskorije vreme ne desi nešto. Ako se posle SP ne prihvatimo posla, do sledećeg olimpijskog ciklusa, da se uredi posao sa klubovima, da se dogovori sve… Opet će biti ovakav rezultat sada, pa ko zna kada. Košarka u Srbiji mora da se spremi za sledeći olimpijski ciklus Ljudi koji su za nju zaduženi, moraju nešto da urade, inače, nećemo moći da se kvalifikujemo za velika takmičenja. To moram da kažem”, upozorio je Pešić.
Koliko zastrašujuće deluju Karijeve reči? Naročito, ako se pogleda unazad. Probleme o kojima selektor govori imamo desetinu godina, pa i duže. Čelnici klubova, koji su 2007. godine, počeli sa procesom izdvajanja od Saveza rešili da sami vode takmičenje, taj prostor koriste da se prepucavaju, misli se o menadžerima, gledaju interesi Crvene zvezde i Partizana, a ne mali broj igrača u klubovima Košarkaške lige Srbije, preživljava tako što se kladi i sada strepi od istrage koju je tim povodom pokrenula FIBA.
Da, pošto su se, sa pričom da Liga postoji, a u želji da ospore stav selektora, javili mnogi, bez ideje da Pešića branim, podsetim na još neke činjenice. KLS je nažalost Liga u kojoj se ni tokom sezone ne zna kada i kako će se igrati završnica!? To je, nažalost, Liga u kojoj treneri zbog takozvanih “otvorenih” ugovora često ne znaju hoće li na jutarnji doći ista ekipa koja je završila trening prethodne večeri?! Pričamo o Ligi u kojoj najbolje sudije na razne načine izbegavaju da sude utakmice između Zvezde i Partizana, u kojoj je nekolicina starijih stranih i domaćih igrača i koja, najviše zbog nereda na večitim derbijima privlači sve manje gledalaca. Na kraju, polemiše se o Ligi u kojoj, već dve godine, Partizan, kao jedan od dva najbolja naša tima, samovoljno i svojim greškama, izostaje. Imajući sve navedeno u vidu, jasno je da nešto ozbiljno ne valja.
Dok se po ko zna koji put zapitah, šta je u toj konstalaciji snaga, osim maksimalnih uslova za pripreme reprezentativnih selekcija Savez, na čelu sa Predragom Danilovićem, mogao da uradi moram da se vratim u kvalifikacije za Svetski kup. Selektor Pešić, koga su navijači pa i neke kolege neretko omalovažavali pričajući kako je ostario, spor i senilan, govorio je za vreme čuvenih FIBA prozora, da tim nema kontinuitet i da naši igrači igraju svuda po Evropi, egzistenciju zarađujući i po zemljama kao što su Ruminija, Mađarska, Austrija… kojima se mi, navijači i danas podsmevamo. Rekao je tada, negde u zimu ove godine, da nam je potrebna jaka profesionalna liga, jer u u tom trenutku u Španiji imamo 11, u Italiji tri, Nemačkoj četiri, u Poljskoj i Litvaniji pet, u VTB ligi devet igrača i dva trenera, Grčkoj dva košarkaša, Turskoj četiri igrača i trenera Alimpijevića, Francuskoj samo trenera Obradovića, a u Ruminiji 22 i Mađarskoj 10 košarkaša.
Da ne govorimo o mlađim kategorijama o kojima bi najviše trebalo da se pita struka. Imamo solidne rezultate, nalazimo se pri ili u vrhu, ali su porazi selecije do 20 godina od Španije (54:76) na Evrobasketu ili Francuske (59:98) u četvrtfinalu Mundobasketa za igrače godinu dana mlađe, pokazali da u mnogo čemu gubimo korak i moramo da se menjamo. Treneri mlađih kategorija upozoravaju da je dečacima važnije da šutnu, nego da vide ili dodaju ekstra pas slobodnom i bolje pozicioniranom saigraču. To nas je nekada krasilo, tako je uostalom, igrala ova reprezentacija u Manili. Možda zbog toga, većina onih, koji se proglase talentima, kada stigne do seniora, nestane sa scene ili se utopi u prosek.
Lek za ove probleme svakako postoji. Zove se analiza, statergija i operativni plan. Ako ta tri koraka napravimo kako treba i budemo ih se držali kao što su to na primer, krajem šezdesetih godina prošlog veka uradili Nebojša Popović, Bora Stanković i Radomir Šaper, kada su Olimpiju kao šampiona izbacili iz lige jer, nije ispoštovala odluku Saveza i na vreme izgradila dvoranu, generacija kojoj se sada divimo će za osam do deset godina dobiti istinske naslednike. Ako pak, nastavimo po starom, ne zasučemo rukave i ne uđemo u rudnik, o njoj i onima pre nje, govoriće se sa setom. Dok bude imao ko. A srebro, za koje su bukvalno dali sve što su imali biće, kao i ona ranija, proćerdano.
Leave a Reply