Nema naslov mnogo veze sa pesmom Miroslava Ilića, iako se protokom vremena sve više i sam uveravam u istinitost iskorišćenog stiha.
Nema naslov veze ni sa tim što smo pre neko veče draga mi Aleksandra Končar i ja bili na rođendanskom slavlju Slavuja iz Mrčajevaca. Ima sa činjenicom da se u poslednje vreme u mislima sve češće susrećem sa činjenicom da će se 18. januara 2016. godine navršiti 15 godina kako smo moja sestra Emina i ja ostali bez oca.
Navikao sam se na to. Ne mogu da kažem kako, jer ne znam, ali mi se čini da jesam. Ipak poslednjih meseci Aleksa sve češće ponavlja da mu je žao što nikada nije video deda Šandora… I meni je… Žao mi je što unuk i deda nikada nisu pričali, što deda nije saznao da je Aleksa naučio da peca (otac njegove majke deda Miksi ga je naučio), da igra košarku, voli sport i da je dobro dete… Krivo mi je što deda Ečika, kako su ga zvali, ne zna za Aleksinu komociju, opuštenost, trapavost, ležanje sa daljinskim u rukama… Sve to od njega je nasleđeno!
Što nikada nije video da sam uspeo da završim školu, što nas trojica nismo imali šansu da baš kao on i ja nekada odemo na Marakanu u Pionir, Arenu, da navijamo sa tribina, da vrištimo kada reprezentacija pobedi. Da vidi da sam po mišljenju kolega, postao dobar novinar, da radim ono što volim, ma koliko bedno bilo plaćeno, da me ljudi poštuju!
I već dugo o tome mislim, Miroslav Ilić je svojim pesmama, baš kao i Bora i Riblja čorba ili Parni valjak samo doprineo da mi se vrate slike iz prošlosti. Da se setim kako se “Zoveš me na vino” vrtelo 17 sati neprekidno do Londona do Subotice, jer smo samo tu kasetu sačuvali da se ne pokida, kako smo u Londonu na nekoj od proslava mami pevali “Svakom svoje selo, najtoplije prija, a selo je moje cela Šumadija” (moja Slavica rodila se u Ribaru kod Jagodine)…
Setih se tako slušajući muziku i kako me je Zoran Vlahović i tatino društvo koji dan pre punoletstva zaustavilo pred kafanom, bukvalno skinulo sa bicikle i reklo: “Zovi onog tvog neka dođe po tebe, kidnapovan si!” Dok je ćale stigao flaša u koju su ubacivane pare za muziku bila je ispred mene, a čuveni vojvođanski violinista Todor Nikolić i orkestar su svirali pesme koje sam ja počinjao. Ni to više ne može da se desi!
Ma ništa ne može! Već 15 godina. Toliko me njegovi, a i moji drugari sreću i čude se kako vreme leti.
A ja? Ma koliko se trudio da noću, dok gledam nebo po savetu iz “Besmrtne pesme” Mike Antića namignem nekoj zvezdi, još te u njima nisam pronašao…
Lažu, da vreme leči sve!
Leave a Reply