Godine prolaze, ljudi odlaze, uspomene ostaju. I protokom vremena dobijaju na značaju.
Pisao sam već o Banji u Kanjiži i njenom značaju za moj životni put. E, sad, zamislite da se posle 15 godina slučajno, dok vas zet vozi u Sanad, da mu pravite društvo, a njegov sin i moj sestrić šestogodišnji Ilija vidi babu i dedu, koji tamo provode veći deo penzionerskog života, nađete na putu stotinak metara od Banje… prođete most i pred kružni tok na ulasku u Novi Kneževac Žika konstatuje:
“Prošli smo Banju, a?”
“Prošli”, rekoh.
“Ti reče da smo mogli na kafu”, konstatuje moj zet.
“Možemo se okrenuti, eto ga kružni tok”, kažem.
Pod Žikinom komandom, auto se okrenuo i vratio preko žutog mosta iz Banata u Bačku, a nas trojica se za dva minuta nađosmo pred Banjom.
Nisam, kažem ulazio možda i više od decenije i po. Krenuo sam stoga da razmišljam koga tamo, danas poznajem. Bata, terapeut kraj kojeg sam napravio prve samostalne korake, je već četiri godine u nekoj od grobnica u Martonošu, pokojni Velja je pre smrti, nekoliko puta viđen u Novom Sadu, Antala niko ne pominje, ali on verovatno negde vozi biciklu i uživa u priprodi, Branko je u penziji, recepcionerka Eržika je umrla, njena koleginica Vesna živi u Kanadi… potrajalo bi da dalje nabrajam.
Recepcionerka na ulazu je prošla bolje od mene. Setila se mog imena, dok ja njeno ne uspeh ni da pročitam, jer joj se pločica na uniformi delom otkačila i ostala da visi na sakou.
Pitala me za mamu, primetila da me nema godinama, rekla mi da terapije ne rade, jer je prošlo podne (nekada se subotom radilo do 14 časova) i kazala da ni direktorka Slobodanka nije više u kancelariji.
Svojeglavo sam se uputio ka delu za lečenje, znajući da čak i kada nikoga nema i sve je pogašeno, ne mogu da promašim nijedu od prostorija. Ilija je krenuo za mnom nadajući se da ćemo na bazen. Posle kratkog ubeđivanja da nemamo adekvatnu opremu, nastavili smo dalje, pored ordinacija u kojima je nekada radila pomenuta Slobodanka i doktori Đenđika i Karolj Nađ, kraj blata (u koje vas pakuju radi zagrevanja, bolje je ako se u njemu kupate u starom delu), elektro terapija, do sale za kinezi terapiju. Mrak i otvorena vrata. Uđoh, kraj ulaza upalih svetlo i u drugom kraju videh sto. Kraj tog stola nekada sam stajao, čekajući da Bata sedne iza mene, kako bi probao da samostalno koračam. Bio je moj osigurač, da me uhvati ako krenem da padam. Napred ili nazad, svejedno.
Ilija je odmah našao lopte za pilates i krenuo da me gađa. Uhvatih se sa ripstol i počeh sa njim da se dobacujem. Na tim lestvama nekada sam se istezao i pred njima satima stajao spuštenih ruku, vežbajući balans. Zbog mene je lokalni majstor napravio drveni praktikabl kako bih se na njega penjao i sa njega zajedno sa Jofeom i Coletom pevao Bajagu, Čorbu, Dugme, što smo kasnije radili kod Jofea kući, a sa Coletom i u kafani u centru Kanjiže, gde je danas Lili. Grupa se zvala Levi ulaz, jer su vrata od kafane bila levo, a mi smo pevali Jer ti se ljubiš, a u Čoki bo’me i Stanišinu Lelu Vranjanku. Imao sam manje od osam godina. Al’, dobro sad…
Ilija šeta od sprave do sprave. Ja primećujem da je sve manje više novo ili restaurirano, osim ogledala naspram razboja, koje je i dalje napuklo u donjem levom uglu.
Pričam Žiki i Iliji kako smo Bata, Ilijina baba, a moja mama Slavica i ja vežbali satima. I razmišljam…
Mama mi verovatno sa pravom, zamera da je u tekstovima koje pišem ne pominjem gotovo nikada. Htela bi da je ima više, jer tu su i tata, babe, dede… Nije zgodno da kažem, da se ne prepada, ali svi koje pominjem su mrtvi. Odavno, dok ona izgleda i živi kao zmaj. Sa obzirom na genetiku, cenim da će još koju deceniju. Sad je u sedmoj.
Elem, razmišljam. Kako se dovoljno odužiti nekome ko je iz čiste ljubavi prema meni rešio da se bori, i svoje tadašnje bitisanje pretvorio u neizvesnu bitku za dva života. Svoj, koji je trebalo promeniti i moj, koji je tekao, ali se nije znalo da li ću ga živeti? Ona je, sada znam, sve oko sebe naterala da veruju u mene. I tatu, koji je vodio računa da sve funkcioniše i da zajedno sa njom ne dozvoli da moja sestra Emina duže od nekoliko sati ili dana pomisli da je zapostavljena. Bila je nekada, sigurno. Znam. Kao što znam da nas je i tada volela i da se možda i više od mene radovala kada sam posle 13 meseci prvog boravka u Banji došao kući i hodao sam. Kasnije, joj je nadam se, bilo lakše. Jer, odlasci u Banju su bili u vreme raspusta i trajali su kraće.
I mami je verujem bilo lakše. Jer, prvih 13 meseci trebalo me je nositi, kupati, skidati i oblačiti bar pet puta na dan. Zbog mene nositi gips na ruci, pa posle, pogađate, opet zbog mene, sa njim u farmerkama biti bačen u bazen. Jer, ja sam rekao Jagecu, da je baci!
Trebalo je istrajati. Kada mi se ne vežba ili se pojave bolovi. Oni, ma koliko ja danas, na neke navikao do te mere, da ih ignorišem, nisu prijatni. Posebno kada si dete i još si u razvoju. Sve to ona je znala i umela da kanališe kako treba. Puštala je da vidim da se smeje, ali i da plače. Obe slike su teške i ostaju zauvek.
Kako se odužiti? Majci je najbitnije da je dete srećno. Ali kako učiniti da sazna da sam svestan, iako možda to nedovoljno puta kazujem, da su njen odnos i požrtvovanje za mene nešto bez čega danas, ne bih bio ja. Da, bio bih živ, ali ko zna gde i kako? Zato i ovako javno, hvala majko.
Za one koji ovo čitaju i možda plaču, najbolje je da sam se iza tačke zaustavio. U parvu su. I kao novinar, to mogu da potvrdim. Ali muči me još jedan detalj.
U to vreme, a govorim o sredini osamdesetih i devedesetim godinama dvadesetog veka, deca su, bar koliko ja znam sa težim dijagnozama lečena besplatno. Ne smem ni da pomislim kako bih danas funkcionisao da nije bilo Den Tane i odlaska u London ili da mi je kao danas postoperativni tretman zavisio od SMS poruka nekoj od humanitarnih organizacija. Daleko bilo…
Leave a Reply