Slučajni susret pre desetak godina, kada je došao na intervju kod Srećka Milovanovića pretvorio se u prijateljstvo sa čovekom iz benda od čijeg pevača Borisava Đorđevića sam uzeo prvu izjavu u karijeri. Benda, koji je obeležio moj život, a tek sam godinu i jedan dan mlađi od Riblje čorbe.
Miroslav – Miša Aleksić je, kao što rekoh, u momentu našeg upoznavanja došao da priča o “Autoboografiji uživo”, sjajnoj knjizi o rokenrolu, vremenu i zemlji, koje više nema.
Listao sam nešto u uglu redakcijske kuhinje, kada se tokom priče okrenuo ka meni i rekao:
“On i ti (Srećko) ste možda rasli uz Čorbu?”
Nasmejao sam se i otkrio mu da smo rođeni na isti dan.
“Stvarno?”, reče uz karakterističan osmeh.
Reč po reč, ode…
Posle nekoliko dana, poziva me na promociju knjige. Dok ćaskamo u SKC piše posvetu, koja počinje sa:
“Legendi novinarstva…”
Mnogo smo se puta kasnije, čuli, videli i shvatio sam koliko je ostao svoj i normalan. Znatiželjan, otvoren, skroman. Svašta sam još hteo da ga pitam, da mi otkrije, uputi me. Sad jedino znam, da ću svaki koncert, ako ih bude, gledati sa knedlom u grlu, jer desno od Bore neće biti Šomi, da otpeva:
“Zaljubim se, pet, šest puta, u roku od tri minuta!”
Leave a Reply