Moram na početku da priznam da daleko više mislim na glavnu junakinju ovog teksta, nego što se u poslednje vreme čujem ili vidim sa Svetlanom Kitić, zvanično najboljom rukometašicom sveta svih vremena.
Poznajemo se tri decenije. Kao klincu mi je u sobu banje u Kanjiži donosila guste sokove, koje su dobijale reprezentativke Jugoslavije. Nije tokom priprema želela da ih pije. Ni ona ni velika većina tima. Svi su mi ih poklanjali.
Zbog tog gesta tima, sa čijim članicama se viđam i danas a Stana Vuković mi je koleginica sportski novinar, koliko znam jedina sa nacionalnim priznanjem među nama, moja ljubav prema sportu je jačala.
Posle druženja u Kanjiži, nismo se sretali dugo, sve dok jednog dana kolega Slobodan Milošević u tadašnjoj redakciji Pravde, nije rekao da će da je zove. Ispričao sam mu ovo što čitate, a on je pitao Cecu, da proveri da li sam ga kako u šali kaže slagao i ovog puta! Posle nekoliko minuta vratio se i rekao “Pozdravila te Ceca, kaže da dođeš na Radnički.”
Živeo sam blizu Krsta, tu i tamo svraćao da gledam košarku u hali Radničkog, viđao mnoge legende sporta, slušao ih, kako se jadaju i sećaju srećnijeg vremena, ali Cecu nisam sretao.
Sve do Svetskog prvenstva za rukometašice, koje je održano u Srbiji. Tražio sam kolumnistu Kurira i Ceca je bila prvi “pik”. Ukucao sam broj, čuo glas, znao da je ona i predstavio se. Rekao sam joj, kako se poznajemo dugo i kako je konačno vreme da se vidimo. Setila se odmah, pitala me za mamu i pristala da komentariše Svetsko prvenstvo! Pomislio sam sve i da ništa ne kaže, niko boljeg komentatora ne može imati!
Počeli smo. Svakoga dana pisala je sve jače, kritičnije, opuštenije, ukazivala na greške.
Pred polufinale pozvao me je Miša nastavnik fizičkog u Osnovnoj školi Ivan Goran Kovačić u kojoj je moj Aleksa i pitao da li za njegove đake mogu da nađem koju kartu? Okrenuo sam Cecu, ispričao joj sve i za pola sata 20 karata nas je čekalo. A još se videli nismo.
Kada je prošlo prvenstvo koleginica me je pitala kako da je nađe da pomogne devojčici, koja trenira u Nemačkoj i želi da vidi kako se radi kod nas. Bilo je leto, niko nije trenirao, Ceca je kao iz topa rekla: “Može da trenira sa mnom!”
O sreći tog deteta sada neću. Samo da vidite, koliko je ova Ceca, koja danas slavi 56. rođendan, veliki, čovek, sportista i šampion!
Leave a Reply