Da budem iskren, kao mlađi sam mislio da je bolje gledati filmove nego ići u pozorište. Logika je jasna, film gledaš iz fotelje, kreveta i možeš, u slučaju da si zadremao (ako je u pitanju video ili DVD plejer) da vratiš scenu i vidiš ostatak.
Dok sam radio u štampanim medijima, redovnije sam posećivao pozorišta, uživao u pričama Dragana Nikolića, Voje Brajovića, Branka Cvejića, Vlaste Velisavljevića, Gorice Popović… Sada ređe. Sve dok nisam upoznao nju.
Gledao sam sa sinom Aleksom prvu epizodu serije “Prvaci sveta” i oduševio se načinom na koji Nevena Ristić igra novinarku koja razgovara sa Nebojšom Popovićem, kojeg tumači Žarko Radić. Posmatrajući je, video sam istu radoznalost, sa kojom i sam prilazih pričama Borislava Stankovića, Mirka Novosela, Ranka Žeravice, Srđe Kalembera, Nece Đurića, Rice Gordića, Sofije Pekić…
Zanimalo me je kako se pripremala, ko joj je pomagao, da li su joj o ljudima koje pominje pričali nešto što ne znam? Pronašao sam je, pomogla mi je drugarica i koleginica Vesna Zakonović – Arežina, poznatija kao Keva sa Radija S.
Aleksa je dok sam ja upisivao Nevenin broj, gledao gde je glumila ranije i nasmejao se kada je video da je to Bisa iz “Vojne akademije“, koju pažljivo gleda zbog Risa (Radovan Vujović) i Stošića (Bojan Perić).
Prva dva poziva ostala su bez odgovora, a na SMS poruku ubrzo je usledio odgovor da je na predstavi i da se ako nije previše kasno čujemo posle 23 sata.
Prvi razgovor između nas trajao je tridesetak minuta, intervju znatno duže. Sve priče sa Nevenom, ne samo oko serije, motivisale su me da opet krenem u pozorište.
Tako sam gledao predstavu “Teško je reći zbogom”, Teatra Vihor. Posle priče o modernoj vezi i izazovima sa kojima se suočava, dugo sam razmišljao o tome, kako je moguće da mladi ljudi, koji privatno nisu prošli kroz sličnu zavrzlamu, igraju tako verodostojno. Ne može biti da je samo talenat.
To mi je potvrdila Nevenina rola u “Klaustrofobičnoj komediji” Dušana Kovačevića, gde drugo nego u Zvezdara teatru. Ona u njoj igra balerinu Ninu Herbert, koja se zaljubljuje u beogradskog odžačara Savu. Sa takvom gracioznošću i lakoćom da se po izlasku pitate da li je to jedna osoba? Bez greške (ili sa dobro skivenim) se kreće kroz situacije, menja jezike: poljski, engleski, nemački, tek pomalo srpski. Preciznost baletskih pokreta potvrda je značaj vežbanja, ali i ranijeg bavljenja sportom i planinarenjem.
Dok gledate scene iz predstave u kojoj se prepiliće rasprava dva brata uspešnog političara Jagoša (Zoran Cvijanović) i pijanog pisca Teje (Slavko Štimac) i ljubavna drama Nine (Nevena Ristić) i Save (Ljuba Bandović), u glavi su vam reči:
“Ovde žive siromašni, jadni i nesrećni ljudi. Isti oni za koje imamo veliko razumevanje dok o njima pišemo. A ako bismo pokušali da ih razumemo, možda bi bilo manje dobrih knjiga, ali sigurno i manje nesrećnih ljudi!”
Sa ehom tih reči, podstaknuti na razmišljanje, izlazite iz pozorišta. S obavezom da mu se vratite.
Leave a Reply