Striček

Striček, javili su mi, jedino što nisam želeo. Tebi je to siguran sam, palo teže nego nama.

Teško je. Pao je i drugi stub kuće, sa muške strane familije. I preostala dva, na koja se koliko – toliko oslanjam su kao što znaš sve nestabilnija. A ja sve stariji i svestan da se bliži momenat kad ću umesto vaših, za koje sam se držao kad mi je teško, morati da ojačam svoje.

Nisam plakao. Nemam više s kim. Onako, muški. Odvrnuo sam muziku. Slušao kako Čola peva da je pijan, a nije popio, Đole traži da vino se toči, Zvonko bi još litar jedan, Miki pije, iako ne zna čemu sve to, a Toma se umorio od života i kafana.

Čudno mi je. Smejem se, a plakao bih. Znam, živeo si onako kako si hteo i bio srećan. To je valjda, najvažnije. Takvog ću te pamtiti.

Kad odem u kafanu popiću za tebe i tvog bracu, misleći i o deda uji, koji mi je još na tatinoj sahrani rekao da mu je Ečika odneo pola života, i da se nada da će tvoj deo sačuvati. Kako mu je, ne smem ni da pitam.

Ali smem da te se sećam. Dok pišem onu knjigu, radim neki intervju ili kao pre samo nekoliko dana pričam sa Eminom i Žikom. Taj razgovor i ovo što su mi javili, dovoljno je da pokušam da ojačam veze među nama koji smo ostali.

Putuj Striček i popij jednu. Za svoju dušu, zaslužio si…