Pažljivi čitaoci tekstova ove stranice, upoznati su sa činjenicom da smo porodica i ja, dve godine života proveli u Londonu, u koji smo dospeli pošto su fudbalske legende Tihomir – Bata Ognjanov i Miljan Miljanić mog oca uputile na Dobrivoja Tanasijevića, a Den Tana platio deo našeg boravka i mog lečenja u Bobat centru, specijalizovanom za Cerebralnu paralizu, koju mi je u Beogradu dijagnostifikovao doktor Marjanović.
Nedavno je moja mama inicirala novi susret sa Denom, kog je poslednji put videla pre više od jedne decenije. Reč, po reč, saznadoh nove detalje o priči radnog naziva – London.
Doznah tako, da je Den posle prvog susreta sa mojim roditeljima i razgovora sa suprugom, imao dozu opreza kada je priča o mom lečenju u pitanju, pa je da bi se uverio u sve detalje tražio da pre konačne odluke o pomoći, koja će nas odvesti u jedan od najlepših gradova planete, vidi i mene.
Sada priča da ga je taj susret definitivno opredelio u nameri da nam pomogne. To međutim, nije bio kraj neizvesnosti. Naprotiv, pošto se sređivanje papira i finansija za put prilično oteglo, a Den je ranije kod sekretarice u Londonu ostavio 12 čekova i nalog da ih uplati tek pošto dođemo, strah mojih stvoritelja bio je i dalje prisutan. Rekao bih jači iz dana u dan.
Posebno u momentu kada je doktor Bobat posle nekoliko dana pitao imamo li novca i kada može da očekuje da donator o kom se pričalo izmiri troškove. Sam je pozvao kancelariju gospodina Tanasijevića i zaplet je doživeo vrhunac.
Den, a i njegova sekretarica su zaboravili na nas i ispisane čekove, a on je kada ga je pozvala rekao da ne zna o čemu se radi. Po sopstvenom priznanju, spas je bila njegova bivša supruga, koja je kada joj je ispričao razgovor rekla da su to ljudi sa detetom, sa kojima su se videli u Metropolu. Setio se i hitro vratio do govornice kako bi još jednom zvao sekretaricu i rekao joj da hitno nađe čekove i ode do banke.
Za to vreme moja je mama po stotinu puta pitala i sebe i tatu: “Šta ćemo, ako Den ne uplati pare ili kaže da se predomislio? Na sreću svih nas, to se nije dogodilo, ali je šokova i dalje bilo.
Naredni je usledio kada je majka Slavica pozvana da se kao strani državljanin, koji je u Engleskoj bez radne dozvole i još nekih papira, dakle, skoro ilegalno javi na telefon u Bobatu, jer neki čovek zove drugi put. Slavica kaže da je nekoliko trenutaka dok je išla do telefona trajalo kao nekoliko godina, preznojila se na desetine puta i lomila da li da se odazove, svesna da ne zna ko je traži, a ni engleski joj nije na visokom nivou.
Sa druge strane bio je dobro znan čovek. Rekao je:
“Ovde Den. Gospođo, kupio sam kuću u Londonu i molim Vas da što pre dođete do nje i ponesete sve što Vam nedostaje. Ja ću to svakako renovirati i ništa mi ne treba.”
Pažljivo ih slušam za stolom u Maderi, jer ni sam ne znam ovaj deo priče. Smeju se i mama kaže:
“Uzela sam itison, braon boje, do danas nigde nisam videla takav kvalitet i toliku debljinu te vrste podnog prektivača. U sobi je bio i regal sa oko 300 rustičnih elemenata servisa za ručavanje i kafu i odmah sam znala da će dobro stajati u dnevnoj sobi. Ostalo nismo uzimali, jer nisamo imali svoj stan, a i bilo je komplikovano. Bila je tu, divna kuhinja, ali su njena demontaža i transport bili komplikovani.”
Sa Denom smo se viđali tokom boravka u Londonu. Već sam opisao njegov dolazak i sarme na mom rođendanu. Koliko su mu prijale, neka vam dočara podatak da će se baš ta priča naći u biografskoj knjizi koju posle nekoliko godina privodi kraju.
Dok je slušala o kafanskom susretu pokojnog vlasnika Lejkersa Džerija Basa i Novaka Đokovića, mama se setila i kada je definitivno odlučila da se vratimo u Suboticu.
“Posle dve godine Bobat me je pozvao i rekao da je vreme da idemo kući. I danas se sećam reči: “Gospođo, imate ćerku, njoj takođe treba da se posvetite. A ovde joj je dosadno, dolazi gleda brata na vežbama i ide kući. To nije život za dete, koje je kao i Nenad deo vaše porodice i zaslužuje šansu da traži svoj put”.
I tako se vratismo. Posle dva dana puta mini Morisom i bliskog susreta sa graničnom vojskom i policijom Mađarske, na nekoliko desetina metara od tada jugoslovenskog tla, koje su, pošto je meni istekao pasoš htele da nas vrate u Beč jer, je tamo bio najbliži konzulat u ranu zoru poslednjeg dana maja 1985.godine dođosmo u Suboticu i probudismo babu mi Kaću.
A, da, rustični servis iz londonske dnevne sobe, poklonili smo prijatelju Dušanu Marinkoviću, koja ga je pri svakom dolasku u naš dom, gledao sa divljenjem,
Leave a Reply