Mislite da je teško govoriti pred ljudima. Nije, veoma je lako. Teško ih je naterati da vam veruju i slušaju ono što imate da kažete.
U to sam se uverio pre desetak godina. Prijavio sam se za takmičenje govornika “Besede u Zoranovu čast”, koje kao sećanje na ubijenog Zorana Đinđića već punu deceniju organizuje fond sa njegovim imenom i stranka na čijem je čelu bio. Radoznalo sam se pitao kako bih se snašao u ulozi oratora, pred nekoliko stotina ljudi?
Popunio sam prijavu, sastavio koncept govora, koji je organizator odobrio. Tri dana pre takmičenja u Domu omladine sam sastavio čitav govor. Po preporuci profesora Dobrivoja Stanojevića sa Fakulteta političkih nauka, naučio sam govor napamet. Profesor nam je govorio da se tada ne vidi da li pričate iz glave ili ste govor naučili, što ostavlja jak utisak na one koji treba da vas čuju.
Sa drugom iz studentskih dana Borom Tanackovićem, krenuo sam na takmičenje. Rešen da budem najbolji što mogu. Tremu nisam imao.
Izašao sam na scenu pričao o statusu osoba sa hendikepom u Srbiji, tokom govora skrenuo pažnju da me lik pokojnog premijera, koji je stajao iza mene gleda u zadnjicu, posmatrao žiri u kom su između ostalog bili pokojni gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović i glumac Branko Cvejić kako gestikulira i došaptava se. To me je opustilo, pa sam odmah po silasku sa bine znao da sam bio ubedljiv.
Žiri je odlučio da sam bio bolji od ostalih i izborio pravo da se 12. marta nađem sa sedam drugih pobednika na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Finale je počinjalo u podne, ali smo morali da dođemo dva i po sata ranije.
Ušao sam u bife, tamo su već bile devojke iz organizacije i jedan momak iz Kruševca, ne sećam mu se imena, ali znam da je bio prilično uzbuđen i sa mnogo treme. Pričali smo i čini mi se da je ona i kod njega iščezla. Posebno kada je ušao Voja Brajović, sa vrata bacio šešir i na moju opasku da Ljubiša Samardžić kao Šurda u Vrućem vetru svakoga puta pogodi čiviluk, samo kazao:
“Ah, pusti njega, majstorstvo je promašiti.”
Šalili smo se sa Vojom neko vreme, on nam se žalio da ima tremu, jer nikada do tada nije bio u žiriju. Pristizali su i ostali: Branko Cvejić, profesor Sima Avramović sa Pravnog fakulteta, udovica Zoranova Ružica, koja je došla i do naše garderobe gde je jedan takmičar poznavao njenog Luku, Đurđija Cvijetić, Dragoljub Mićunović, tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić…
Bio sam četvrti takmičar. Voditelj Branislav Trifunović, me je pre nego je trebalo da izađem i govorim pitao:
“Možeš li sam?”
Ništa mu nisam odgovorio samo sam izašao kada me je prozvao. Punim gledalištem prolomio se aplauz, a ja sam kazao:
“Sve što ću vam reći, staje u rečenicu, koja se rodila dok sam izlazio. Ja sam iz garderobe do ovde došao sam, to je moja vizija Srbije!”
Opet aplauz, na koji sam konstatovao da može da se ponovi, ne mari.
Tokom govora, ubacio sam deo u kojem sam direktno prozvao predsednika Srbije! Gledao sam tada pravo u Borisa Tadića. Želeo sam da to uradim, kako bih mu skrenuo pažnju, da postoje i pitanja koja se tiču osoba sa hendikepom, čije rešenje traži samo dobru volju.
Završio sam govor. I ostali su, pa smo se povukli u šminkernicu. Nas osmoro je nekoliko minuta slušalo burnu polemiku žirija. Oko mog govora. Jer, kako su isticali pogodio sam suštinu, istakao problem i ponudio neka od mogućih rešenja. Neki su bili za to da pobedim, pojedini imali druge favorite, a bilo je i predloga da mi se dodeli specijalno do tada ne utvrđeno priznanje, čemu se kako mi je kasnije sam ispričao usprotivio Boris Tadić.
“Nisam želeo, jer ti si upravo govorio o tome da smo svi jednaki, da nisi drugačiji ni poseban”, rekao mi je i bio apsolutno u pravu.
Voja Brajović mi je prišao i rekao:
“Bio si najbolji. Hej, prozvao si predsednika! Imaš petlju, ubedljiv si, dikcija ti je dobra, evo pogledaj kako sam te ocenio. Bravo.”
Meni je više od svih polemika značilo saznanje da umem da govorim pred ljudima. To su mi godinu dana kasnije kada sam se poslednji put prijavio potvrdile Nada Kolundžija i Nataša Vučković.
Moje druge godine prijavilo se mnogo više kandidata, pa se takmičenje odvijalo u tri kruga. Prvi je bio u Beogradu i tu sam sa govorom koji možete čuti prošao dalje. Po meni, to je najbolji govor, koji sam održao.
Nisam prošao u finale. Loša procena. Od dva polufinala, odabrao sam Novi Sad. Nisam bio ubedljiv kao prvi put, prošli su uglavnom kandidati iz Vojvodine.
Dve diplome na zidu često me sete na govore. Važno je da danas nemam nikakav problem da sretnem bilo koga, pred ljudima kažem ili pitam bilo šta. Da mi se veruje. Za profesiju kojom se bavim to je veoma važno.
Leave a Reply