Ako se ne varam, u zimu 1993. godine, desio se za mene, možda presudan životni događaj. Razgovor sa profesorkama srpskog jezika Snežanom Trbojević danas Čutura i Marijom Boroš odredio je, čime ću se i danas baviti.
Njih dve su (uz Ljubišu Stepanovića i pokojnu Slavicu Lakićević, ali o njima u nekoj drugoj priči), svaka na svoj način uticale na to da zajedno sa Biljanom Bastom (danas profesorkom geografije a tada drugaricom iz razreda), odem u “Subotičke novine” i postanem deo rubrike “Deca, deci”, koju je vodila sada nažalost pokojna Ruža Vučinić.
U toj, naizgled nebitnoj maloj redakciji punoj dece iz osnovnih i srednjih škola sa teritorije Subotice, pravila se rubrika, koja je to danas znam, značajno uticala na tiraž tog lokalnog lista…
Na pomenuti tiraž, uticao je i potez jednog iz ove perspektive gledano hrabrog vizionara – urednika sportske rubrike Milenka Brustulova. On je upravo iz te redakcije pokupioBranislava Baneta Filipovića, Vesnu Vukov, Milku Zrnić, Martu Bašić – Palković, Liviju Tričko, Miranu Dmitrović, Tibiku Bakotu…, i pokrenuo posebno izdanje “Sportskih subotičkih novina”.
Od starta sam hteo da budem deo te priče i posle samo nekoliko sedmica sa decom, upao sam u grupu onih, nešto starijih i umesto petkom uveče u redakciju išao svake subote i nedelje. Ne na sat ili dva, već na čitav dan. Od jutra do sutra.
Pratio sam sve, ali najpre, učio. Kako se prekucavaju i sastavljaju tabele, kako se pišu, vesti, izveštaji, komentari, priprema za intervju… Sve što znam o poslu koji radim, tamo sam i tada naučio.
Tamo sam još kao vrlo mlad, shvatio da se sagovornik mora “otvarati”, polako, da nije dovoljno da znaš samo one sa kojima si u kontaktu,već i njihove prijatelje, komšije, navike… Zašto?
U to vreme nije bilo mobilnih telefona. Samo fiksnih, koje danas malo ko i upotrebljava. Dakle, izjavu ste mogli da dobijete, samo ako je onaj ko vam treba u datom trenutku u objektu čiji broj imate (a svaki broj, bez izuzetka se beleži).
Tada sam, sećam se, najviše problema imao sa danas drugarom i iskusnim košarkaškim trenerom Stevanom Čupićem. Smejaće se i sad, ako pročita i seti se, kako me je maltretirao, da ga jurim po gradu, da mi izdiktira sastav i poene sa utakmica ekipa koje je tada trenirao. Zbog toga sam već tada shvatio, koliko je svima stalo da se nađu u novinama i kako se bune kada ih izostaviš i pogrešiš. Evo sad, javno kažem: “Hvala Stevo!”
Da me nije tada, istrenirao, danas bi se verovatno nervirao kada nekoga ne uspem da pronađem. Umesto toga, kroz Milenkov “dril” sam naučio da moram da se snalazim, nalazim zamene ili menjam teme. Zato mi danas nije veliki problem, da uradim bilo koji tekst. Nije mi teško, da bilo koga pronađem, pozovem, ako treba prekinem, kada vidim da priča ono što me ne zanima!
Kroz rad u Subotici naučio sam i da sugerišem fotoreporterima, šta, koga i kada da slikaju. Ali sve je to stvar zanata, i nije poenta ovog teksta.
Bitni su ljudi koje sam tu upoznao. Oni su razlog što ovo pišem, ponosan na sve što im se dogodilo, od kad nas je život rasuo na sve četiri strane sveta.
Bio sam u petak jako ponosan, kada sam video da je Ivana Pletikosić od nedavno kardiolog u subotičkoj bolnici na žurci povodom završetka tog životno važnog posla okupila deo ekipe. I priznajem, malo sam ljubomoran što me ogovaraju, a ja ne mogu da uzvratim. Neka ova priča bude moj odgovor.
A ona je nastavljena tako što smo godinama, sa promenama u sastavu (tako su se tu obreli i Nikola Stantić, Ivane Jovčić i Marković, Danijel Barović, Goran Bajčetić, Ilija Subašić, Sandra Petrović, Davor Marko, Veljko Dmitrović, Maja Ljubojević, Anja Kosanović Željko Sekulić, Dražen Petrekanić, Helena Kovač,Tamara Klisurić, Natalija Trbović, Ivana Grigorov, Saša Rudinski, Tanja Stipančević), iz vikenda u vikend pravili osam, a zatim i 12 strana Sportskih
Kako nam je tada govorio čika Milenko, bio je to posao za 12 profesionalaca. Kojih nije bilo. Mi smo ih zamenili i napravili novinu, koja je dugo imala veći tiraž od “Subotičkih novina”. Kako?
Tako što smo pratili sva takmičenja, od onih školskih i dečijih do seniorskih. I sa svih pravili slike i izveštaje. Svaka utakmica u novinama je imala makar rezultat i sastave. Nekoliko hiljada imena (više prezimena) i desetina slika, teralo je ljude na kioske. Svako je želeo da se time pohvali. A mi smo bili poznati, toliko da smo često čašćavani u gradu od znanih i ne znanih.
Mirana, Nikola, Davor i ja, smo i danas u medijima, ostali su po bankama, školama, lekarskim ordinacijama, vaspitnim ustanovama, sudnicama, advokatskim kancelarijama, pravnim službama, avionima kao stjuardesa Tamara…
Ima još jedan čovek iz te ekipe, kojeg sam se sada setio, a takođe ga možete videti ispred kamera. Siniša Medić, najčešće ga osim u centru Beograda srećem u Grandovim emisijama, kako razgovara sa muzičkim zvezdama i onima koji bi to da postanu.
Jasno je da deca više nismo i da dobri ljudi postadosmo…
Leave a Reply